Владика Николај Велимировић

[Драгана]

Одбрана православља

Четири су основне стварности вере: Бог, душа, бесмртни живот и суд Божји. Ове четири стварности упијене су у душу нашег народа као четири небеска печата. Бежите од онога ко не верује у Бога, и ко не зна за душу, и ко одриче бесмртни живот душе, и ко не помишља на праведни суд Божји. Ваистину, доћи ће час праведнога суда Божјега, кад ће Бог разлучити праведне од неправедних на десно и на лево.
Патријарх Варнава био је будан стражар. Кад је уговор са римским папом објављен у нашој земљи, он је громогласно затрубио народу српском на узбуну. Он је викао, да је тај уговор угарак, који ће нам кућу запалити, државу ослабити, народ поцепати и безброј рана и зала вашем националном телу нанети.


Ево нас на овим висинама Рудничким, тако драгим сваком Србину. Ево нас у мајдану здравља, слободе и светиње. О како је дивно то тројство у јединству: здравље, слобода и светиња! Природа и исто- рија сјединиле су то троје на овим висинамa. То је богатство овога краја. То тројно богатство привлачи многи свет к вама, Рудничани. Јер, овде осећају људи здравију, слободнију и светлију атмосферу. Лакше и слободније се овде дише и мисли. Ја спомињем и светињу. Нисмо ли као деца научили да певамо: „Тамо венци, тамо слава, Где наш српски Свети Сава..." А на овим висинама су стопе Светога Саве. Он је ходио по овом крају, да просвећује српски народ чистом и светом вером Христовом, и да лучи правоверне од кривоверних. Предање нас учи да је Свети Сава побо крст тамо у Такову, на оном месту где се сад налази малена, али знаменита црква дрвенара. Кад је у њој повратио и последње јеретике богумиле вери православној, он је ударио крст на том месту као знамење светиње и победе.

Четири су основне стварности вере: Бог, душа, бесмртни живот и суд Божји. Ове четири стварности упијене су у душу нашег народа као четири небеска печата. Бежите од онога ко не верује у Бога, и ко не зна за душу, и ко одриче бесмртни живот душе, и ко не помишља на праведни суд Божји. Ваистину, доћи ће час праведнога суда Божјега, кад ће Бог разлучити праведне од неправедних на десно и на лево.

Од рата па до прошле зиме наш народни живот личио је на мирну воду. Дизали су се мали таласи, али није било велике буре. Код наших суседа било је бунтова, револуција и преврата; код нас мир и спокојство. Лечили смо ратне ране и ћутали стрпљиво. Суседи наши били су пуни зависти према нама! Али ево изненадно усколебало се и језеро нашег живота. Подигла се бура. Дат је знак за спасавање. Дао га је наш блаженопочивши патријарх.



Народ се ускомешао. Ко је спавао, пробудио се. Ко је дремао, пренуо се. Изувени су се обули; распојасани опасали. Опасност је. Сав се српски народ усправио. Као гора јелова. Као војска Божја. Свак из душе уздиже молитве Господу: „Господе, спасавај, изгибосмо!" О, како је диван овај народ кад се уједини и исправи у опасности! Тешко га познати. Тешко га схватити. Дубока му је душа као што му је дубока и сва епска прошлост његова. А сва му је прошлост насловљена геслом: За крст часни и слободу златну! ,

Изненадно дунуо је неки тајанствени ветар. Одједном се подигла бура. Тај ветар није запретио нашим кућама; није ударио по нашим шумама и усевима. Он је ударио по душама нашим. Ударио је по часним крстовима нашим, да их поломи; по вери нашој, да ју угрози; по слободи нашој, да ју згази; по светињама нашим, да их помрачи.

Али у дубинама и дубравама историје наше ми нигде не налазимо случај гоњења српског православља од српских православних синова. Данас су неки такви синови дигли руку на духовну Мајку своју, на Српску православну цркву. (народ виче — Доле са издајницима!)

Не вичи, народе, доле! Јер сваки је већ доле, у низини најнижој, ко је дигао руку на Цркву своју, на духовну Мајку своју. Таквоме ми треба да помогнемо да се дигне горе, а не да му желимо још дубљи пад.

Но, одакле дуну онај тајанствени ветар што усколеба језеро нашег живота и подиже буру? Кад сам био у Јерусалиму, рекли су ми једнога дана, да не треба да излазим из куће, јер је дунуо ветар из Мисира. То је заиста чудан ветар. Не осећаш га да дува, али он је ту, и од њега се кваре уши и очи. Тајанствени ветар који је произвео буру код нас личи на тај мисирски ветар. Он је дунуо из прекомора. Тај ветар тајанствено удара на нашу земљу још од Светог Саве.

И Свети Сава је чувао српски народ да не оглуви и не ослепи од тог ветра. Кад је видео свога брата Вукана, тешко ударена тим западним ветром, он га је одбацио од себе и од народа српскога да не заражава друге. Кад је видео, да је тај ветар замајао и брата му Стевана, који заслепљен пружи руку да прими круну од онога који дува тим ветром западним, он га доведе у Жичу, па на свенародном Сабору круниса га православном круном, и окрете и управи, и њега и сав српски народ, ка Истоку, одакле се и јавио Спаситељ света; одакле се и сунце рађа. Но овај тајанствени ветар заслепио је у наше дане неке синове православне, те не виде шта раде.

Напад је дошао изненада. Но главни стражар на капији Цркве Светосавске није спавао. Ви сви знате, као ратници и војници, шта је дужност стражара у логору где се војска одмара. Кад спази непријатеља, он мора да труби на узбуну. Ако то не учини, шта је он?

Патријарх Варнава био је будан стражар. Кад је уговор са римским папом објављен у нашој земљи, он је громогласно затрубио народу српском на узбуну. Он је викао, да је тај уговор угарак, који ће нам кућу запалити, државу ослабити, народ поцепати и безброј рана и зала вашем националном телу нанети.

Народ је чуо глас свога патријарха и узбунио се. Народ је схватио опасност. Он је осетио дим и мирис од оног угарка. Али они који пуним устима говоре за себе: „Ми смо православци" нису се дали уразумити, нису се могли пробудити. Гакање гусака некад је пробудило римски сенат, а вика патријархова није могла пробудити ону високу господу нашу. Они су говорили: на капију не улази непријатељ, него спасилац. И да не уноси угарак, него маслинову грану!


Шест пуних месеци патријарх је викао, говорио, опомињао, саветовао, но уши њихове нису хтеле чути. Патријарх је говорио некима од владика : „Ја осећам да ће ме ова борба стати живота, но не жалим, само да се спасе наша Света Црква и наш намучени народ од новога ропства." И заиста стало га је живота. ( Отрован је ! — захори се из многих грла).

Ја знам само једно: теже је борити се са мртвим него са живим. — Тако је!

Као хришћани ми верујемо у несмртност душе човечије. Ми верујемо још да живе душе из онога света воде борбу за правду Божју. Због тога верујемо и у то, да ће жива душа патријарха Варнаве нама помагати у овој борби, а мучити мучитеље његове.

Докле је год човек жив, има покајања; а докле има покајања, има и спасења. Нека се покају, дакле, она господа, гонитељи наши, и нека принесу плодове покајања. Нарочито није срамота покајати се пред Мајком црквом. Ако се покају, али истински покају, црква ће им опростити. Ако ли се пак не покају, него продуже безумно и јаросно гонити Цркву Божју, спустиће се на њих тешка рука Божја. Зар не виде да се већ почела спуштати? Ми им помажемо молитвама, да се покају и спасу. Продуже ли пак насиља над Светом Црквом Божјом и народом Светосавским ми им можемо само, с јадом у срцу, довикнути:

„Цвељај, аго, сиротињу рају,
Проклеће те сиротиња раја,
Сузе ће те њене угушити,
Еда Бога и Божије правде!“

(Геополитика преноси део из говора владика Николај који је одржао пред црквом у Горњем Милановцу, у присуству великог броја верника у недељу, 29. августа 1937. године)

Антрфиле

Фотографије

Фотографије светог владике Николаја које објављује Геополитика представљају по својој прилици део породичне заоставштине краљевског официра Ђорђа Јовановића који је умро у Енглеској. Један верник, пријатељ манастира Рукумије, добио је поменуте фотографије владике Николаја, које су снимљене у емиграцији, од једног од потомака официра Ђорђа Јовановића.

[natalija]

Слава му и милост!Много волим тог нашег светитеља.Која је то људина била!

[Драгана]

према извору википедије:

Nikolaj Velimirović (4. januar 1881 (23. decembar 1880. po julijanskom kalendaru - tada važećem u Srbiji) - 18. mart 1956) je bio istaknuti teolog i episkop Srpske pravoslavne crkve, koja ga danas slavi kao svetog vladiku Nikolaja Velimirovića.

Detinjstvo i školovanje
 
Poreklo Vladike Nikolaja



Nikolaj je rođen 23. decembra 1880. godine. Rodio se u selu Leliću", nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz brdskog plemena Bjelopavlići, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena.

Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.

Kao učenik Bogoslovije bio je uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao.

Učitelj

Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista "Hrišćanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.

Studiranje

Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.

Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".[1] Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").

Bolest i monašenje

Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909).

Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju "Religija Njegoševa".

Suplent Bogoslovije

Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. [2]

Besednik

Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista "Prosveta", gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su "svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana.

Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje.

Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišćanskog vesnika" zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života.

Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj

Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari . On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. g. on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je "otac Nikolaj bio treća armija" za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.

Episkop žički i ohridski

Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.

No naročito treba istaći Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine, po želji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške).

Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj.

Duhovna delatnost

Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[3]

Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarima i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji.

Nikolaj je bio umešan i u poznatu "Konkordatsku borbu". Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo "Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova " (avgust 1937) u kojem se žali na "pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu" i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije.</ref> Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[4]

Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata

Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i manastir Žiča, delio sudbinu svoga naroda.

Nikolaj je uhapšen 1941. godine i odmah zatvoren u manastir Ljubostinju, a zatim je prebačen u zatvor u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom nemačkom stražom. (Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva" Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate "Tri molitve u senci nemačkih bajoneta", zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču).

14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäfling). U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju. Putuju zajedno sa Milanom Nedićem i nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju. Patrijarh se odatle vraća u zemlju, dok Nikolaj odlazi prvo u Austriju, pa potom u Ameriku.

Amerika

Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao.

Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je i putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini Čovekoljubac". Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama.

Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike.

Prenos moštiju u Srbiju

Mnogo godina posle smrti njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. Sahranjen je u maloj crkvi u Leliću, koja je njegova zadužbina.

Kanonizacija

Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. proglašen je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove "Dom sv. vladike Nikolaja" i u kojoj preko leta borave učesnici "Mobe".

Kontroverze

Velimirovića neki danas smatraju kontroverznom ličnošću[5][6].

U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[7][8]:
 „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova Đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.“

Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[9] O autorstvu knjige „Kroz tamnički prozor“ postoje diskusije i da li je Velimirović zaista napisao tu knjigu, pošto nisu poznati dokazi o njegovom autorstvu. Važni crkveni krugovi danas drže pak do autorstva Velimirovića.

Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[10]

Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju.

Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[5][11]
 „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20-om veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“

[Драгана]

Književna dela

Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena.

Njegova dela su:
Uspomene iz Boke, 1904. [6]
Francusko-slovenska borba u Boki kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.
Religija Njegoševa, 1911.
Iznad greha i smrti, 1914.
Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915.
Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916.
Paterik Manastira svetog Nauma, 1925.
Ohridski prolog, 1928.[7]
Rat i Biblija, 1932.
Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [8]
Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945.
Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949.
Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950.
Pesme molitvene, 1952.
Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952.
Divan: nauka o čudesima, 1953.
Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.

Posthumno objavljena
Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958.
Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959.
O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976.
Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976.
Misionarska pisma, 1977.
Srpski narod kao Teodul, 1984. [9]
Pustinjak Ohridski, 1986.
Rad na oslobađanju otadžbine, 1986.
Kosovo i Vidovdan, 1988.
Molitve na jezeru, 1988. [10]
Reči o svečoveku, 1988.
Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [11]
Nebeska liturgija, 1991.
Tri aveti evropske civilizacije, 1991.
O Bogu i o ljudima, 1993.
Nacionalizam svetog Save, 1994.
Divno čudo: priče i pouke, 1995.
Duša Srbije, 1995.
Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995.
Indijska pisma; [12] Iznad Istoka i Zapada [13], 1995.
Nove besede pod Gorom, 1995.
San o slovenskoj religiji, 1996.
Knjiga o Isusu Hristu, 1997.
Ustanak robova, 1997.
Duhovna lira: praznične pesme, 1998.
Oče naš kao osnova društvenog života, 1998.
Simvoli i signali, 1998.
Carev zavet, 1999.
Ljubostinjski stoslov, 1999.
Život svetog Save, 1999.
Cvetnik, 2001.
Nauka o zakonu, 2003.
O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003.
Agonija crkve
Nekrolozi
Tragedija Srbije
O Svetom Savi
Religiozni duh Slovena
Slovenski revolucionarni katolicizam
Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše
Vera i nacija
Novi ideal u vaspitanju
Božije zapovesti
Srednji sistem
Srbija je mala Amerika
O Pravoslavlju
Mali misionar
Rođenje Hristovo
Vaskrsenje Hristovo


Reference
^ Rad je objavljen na nemačkom jeziku 1910. g. u Bernu; srpski prevod izlazi sada u Vladičinim Sabranim delima, knj. II, Himelstir 1986.
^ Nikolajeva studija "Religija Njegoševa" pojavila se najpre u časopisu "Delo", a zatim i posebno 1911. g. Doživela je zatim nekoliko izdanja (1921. i 1971.). Nikolaj se i kasnije bavio Njegošem, a naročito je zapažen njegov Govor o Njegošu, na Lovćenu 1925. g. pri prenosu Njegoševih kostiju u obnovljenu kapelu Sv. Petra Cetinjskog, koja je nažalost danas skinuta sa Lovćena.
^ Navodimo ovde samo jedan Nikolajev odlomak o bogomoljcima (iz njegove Saborske besede 1940. g.: "Ognjište vere u mraku današnjice"): "U to vreme pojavili su se u narodu ljudi i grupe ljudi, koje su drugi prozvali bogomoljcima. To su bili ljudi koji se ni na šta drugo nisu hteli obzirati osim na Boga i na svoju dušu; koji su istakli za načelo: Počni od sebe! Oni su čitali Sveto Pismo, pevali duhovne pesme, sastajali se na molitve, hodili po manastirima, s pokajanjem ispovedali svoje grehe, postili i pričešćivali se, razgovarali o čudesima Božjim javljenim u životu njihovom. Time su oni razgorevali one žiške u sebi. Prezirali su ih, ismevali, gonili, hapsili, mučili (u predratnoj Jugoslaviji – A. R.) ali oni za to nisu hajali. Nazivali su ih ludacima. Nazvali su tako i mene. Govorili su: zar taj Nikolaj koji je toliko živeo u prosvećenoj Engleskoj, da se sad druži sa tim ludacima! Oni nisu znali da je Engleska pojačala u meni bogomoljstvo. A kad su me nazvali ludakom, ja sam se radovao. Daj mi, Bože, da to narodno "ludilo" nikad ne oslabi u meni do kraja života moga". (Sabrana dela, knj. XI, 556, Himelstir 1983).
^ Povodom 27. marta građani Kraljeva, uputili su telegram čestitanja Ep. Nikolaju u Beograd, na što im je on odgovorio telegramom: "Bogu blagodarni, narodu zahvalni, gledamo svetlo u budućnost bez pečata srama" ("Pastirski glas", br. 3, 1941).
^ [1]
^ [2], a po pitanju njegovog stava prema Jevrejima i nacizmu
^ Velimirović. Nikolaj. "O Jevrejima" u: Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor (iz logora Dahau)., IHTUS-Hrišćanska knjiga., Beograd 2000 (str. 193-194)
^ www.svetosavlje.org VLADIKA NIKOLAJ: KROZ TAMNIČKI PROZOR
^ [3]
^ „Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički”, Manastir Žiča, Kraljevo, 2003. str. 179
^ [4]

Spoljašnje veze
Vikicitat ima kolekciju citata srodnih sa:
Nikolajem Velimirovićem


Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:
Autor:Nikolaj Velimirović
Projekat Rastko: Svečovek [[14]]
Svetosavlje: Vladika Nikolaj - Izabrana dela [[15]]
Pravoslavni duhovni centar Vladike Nikolaja Velimirovića [[16]]
Životopis sv. vladike Nikolaja
Nikolaj Velimirović: kontra-punkt.info
Citati Nikolaja Velimirovića
Peščanik FM III Bajford, Jovan 'Mit o Nikolaju' str. 50-65
Episkop Nikolaj Velimirović nije bio mason, protođakon Vladislav Vulović
„Vladika Nikolaj Velimirović - duhovnik, mučenik, mislilac i svetac“, Ljubomir Ranković, Večernje novosti, feljton, 2003.

[Драгана]

Небеска Литургија
Поново на интернету

Пророчанско дело Св. владике Николаја Велимировића у извођењу о. Војислава Билбије

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА
http://www.youtube.com/watch?v=iExepgwlRJ8
http://www.youtube.com/watch?v=5-rN12_pHuA
http://www.youtube.com/watch?v=IoI5s13fy2k

[natalija]

[natalija]

СВЕДОЧЕЊА


Исидора Секулић

ДУХОВНИ НЕИМАР
 

Има ли што лепше и радосније него видети човека који има вокацију, и има напор да остане са својом вокацијом. Та радост мене увек поново вуче у покрајину у којој је неимар духовног и историјског смисла Господин Николај, сада епископ Жички. На Господину Николају, и на његову раду, види се вокација јасно и читко. Вокација, то је посебан задатак од Бога, и од народног опредељења. Задатак по вокацији испуњава се, дакле, и тешко и са заносом: некада у напору робовском, некада у срећи радосника који види да настаје нешто што други људи не виде.

Господин Николај, једноставан и човечан, увек стрпљив и наредан да вас саслуша, нешто вам лепо и каже, нешто што иде из вокације, и чиме он постаје пријатељ ваше душе.

Господин Николај је обишао свет и видео људе и чињенице; и њега су видели људи и чињенице. То је можда било време кад је тражио где ће, и како, са својом вокацијом стати. Стао је у Охриду и Битољу, па онда у Шумадији; тамо и овамо на месту где има манастира и традиције молитвене. Стао је и започео оно претешко њихање које треба у простирању да постане силан покрет.

Господин Николај је духовни неимар: иде за вокацијом; сарадници су му безимени прости људи, у већем броју од именованих и знаних, јер је у простих већа радост од давања. " И радоваше се народ што драговољно прилагаху", како стоји у Старом завету.

Господин Николај буди старе темеље наших манастира свих традиција. Да буду опет, као некада, у замисли Св. Саве и других владара и првосвештеника, не само цркве и светишта, него и велике народне и културне институције, које ће сав живот народа и државе додиривати. Да снаже религиозне идеале као један од елемената свеукупног јавног живота; јер ми смо народ у чијој је историји "царство небесно" одлучивало и у државној политици.

Има ли Господин Николај за тај џиновски посао, за буђење темеља, има ли доста помагача, има ли доста једномисленика? Кроз идеје, кроз национално осећање, сарадници су сигурно многобројни; али бојимо ce, слабо је праве дораслости Господину Николају.

A Господин Николај је читач, и ученик целог живота!... Посматрач ce ражалости, понекад и буни. Али Господин Николај је миран. Он зна што ми не знамо, мисли што ми не мислимо... Господин Николај је увек миран. Није љубитељ катастрофа и катастрофалних предосећања, докле год има људи који у Бога верују и по духу раде. Он је безброј пута у проповедима својим казао: да ce не треба страшити ничега на земљи. Ни смрти ce не треба плашити. Латински песник Вергилије има стих: Usque adeone mori miserum est - зар je толико тешко умрети. A Господин Николај каже: " Они што су умрли, живи су". Од свега тога је начињено истрајавање Господина Николаја, и мир његов при раду са успехом и раду са неуспехом. Бог најзад све уравнотежава.

Господин Николај је тако решен, и тако упоран, упоран као сви људи који имају вокацију. Oh ћe, или дочекати, или другима спремити дочекање: да ce кроз манастире као народне институције, врате у народ наш оне врлине мушке и женске, са којима су у прошлости нашој чак и неверни и грешни људи остајали вредности, и на крају крајева налазили пут монаштва и светих задужбина. Господин Николај труди ce да опаше народ једним мистичним зидом од самих манастира. Од сићушног Јовања, стиснутог између стене Каблара и валовите Мораве, преко Жиче, преко Савине Студенице, па даље и даље зракасто у свима правцима Српства, док ce опет не вратимо у Шумадију... Тај зид ћe, и може и мора, боље одолевати напастима сваке врсте него "непробојни" зидови тврђава, кула, стражара, тамница.

(1940)


Слободан Јовановић

ВЕЛИКА ЛИЧНОСТ СВЕТЛОГА ТРАГА

 

С владиком Николајем нестала је једна велика личност из српског националног живота. Он је и као књижевник, и као црквени великодостојник, и као национални борац оставио за собом светла трага. Као књижевник, oн ce већ првим списима уврстио међу наше најбоље писце, и остао је до краја nano у писаној, тако и усменој речи наш најбољи представник "беседничког стила". Као проповедник, он је утицао на слушаоце не само тим стилом, него још и једним чудним личним магнетизмом, који су туђинци осећали исто тако, као и људи нашега језика. У јерархији Српске православне цркве он је брзо доспео до владичанског достојанства. Административне послове скопчане с тим достојанством није марио, али је тим ревносније делао као духовни вођ своје пастве. У његовом држању није било ничега од једнога "црквенога кнеза": он је пре опомињао на једног проповедника који, ван црквене јерархије, говори по свом личном надахнућу. У световни живот улазио је одлучније тек онда, кад му се чинило да је Српство у опасности. Тада је био готов да предњачи у борби "за крст часни и слободу златну". У току Другог рата, по патњама у немачкој тамници, заслужио је да се помиње уз монахе мученике из Првог устанка.

Ко год је имао прилике да га лично позна, имао је утисак да је то редак и необичан човек. Изгледало је да, поред све своје књижевничке и проповедничке радљивости, он живи ван овога света, као у некој духовној самоћи. Он се био толико уживео у читање Светога писма, да су му догађаји и личности не само Новог, него и Старог завета били ближи него догађаји и личности његове властите стварности. Па ипак тај човек, тако одвојен од своје средине, вршио је на ту средину много јачи в неодољивији утицај него толики други који су запињали из све снаге да се у јавном животу истакну. Баш то што је у њему било затворенога недокучивога и тајанственога привлачило је људе. То није било без разлога. Та тајанствена страна његова карактера била је знак оних дубљих духовних моћи које нисмо у стању да потпуно разумемо, и које се само код доиста великих људи наслућују.

(1956)

 
Св. Јован Шангајски

УКРАС И СЛАВА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

Крајем прошлог столећа довели су једном епископу малене тада Србије једног дечака да га упути у богословију. "Шта ће нам тај, рече владика погледавши на дечка. Зашто да шаљемо ово слабуњаво дете? Неће издржати тамо, умреће, те ћемо узалуд бацити паре". Али, видећи како је дечак жедан науке, владика се ипак одлучи да га пошаље у богословију.

Тако то бива: оно што изгледа малено у очима људи, велико је пред Богом.

То је био Николај, велики светитељ и Златоусти иаших дана. Растући телом, још је више растао духом мали Велимировић. Као што сунђер упија у себе воду, тако се и он напајао наукама. Не само једна, више школа су га имале као свога слушаоца и ђака. Србија, Русија, Енглеска, Немачка и Швајцарска виделе су га на својим пространствима као пчелу која сакупља мед. Није он тежио само да много зна, тежио је да постигне Истину. Чврст у вери Православној, он је тежио да и умом постигне оно што даје вера. Није сумњао у истине вере, него је тежио да разум свој освети Истином и да јој послужи умом, срцем и вољом. Развијао је свој разум да плодовима његовим нахрани не само себе, но и друге. Уколико је растао разумом, утолико је растао и духом. Постепено су се губиле његове човечије слабости, изграђивао се духовни великан, светао и умом и животом. Као Светом Григорију Богослову: "Јако глубини Духа изискавши, и доброти вјешчанија приложишасја" њему. Онај малени дечко, толико слабуњав да су се бојали да га пошаљу у школу, постао је велики учитељ Цркве Православне, проповедник Православне вере, мудри пастир, духовни вођа Србије, стуб своје Отаџбипе, апостол Православља у даљним странама.

Стално размишљајући о високим питањима, он је црпео мудрост одасвуда - из науке, из природе, из догађаја обичног живота, али је највише просвећивао душу своју светлошћу божанском, хранећи је Светим писмом и молитвом. Он је учио, својим примером и речју, на сваком месту и у свако време, не гледајући да ли разговара са појединцем или га слушају хиљаде људи. Када се унапред знало да ће Владика Николај беседити, окупљали су се у великом броју: и побожни и маловерни, учени и прости, стари и млади, професори и ђаци; за све су биле корисне његове речи.

Својим писменим радовима Владика Николај је ушао у ранг великих црквених пнсаца.

Значај његов за Православље у наше време може се упоредити једино са значајем Митрополита Антонија. Оба су они васељенски Учитељи Православне Цркве. Али, ако се Митрополит Антоније упоређује са Светим Атанасијем Великим, Епископ Николај је ишао примером Светог Григорија Богослова. Он је украс и слава Српске Цркве, али истовремено припада и целој Православној Цркви. Као што је за Светог Јована Златоуста рекао Свети Прокло да му само други Златоуст може одати достојну хвалу, исто тако и Епископа Николаја може похвалити само раван њему.

Он је свој земаљски живот завршио молитвом и ми верујемо да се сада моли за нас пред Небеским Престолом Спаситеља света, Коме је верно служио.

(1958)

 
Софија Зернов

ОЧИ КОЈЕ СУ БОГА ГЛЕДАЛЕ

 

Једном приликом, после рата (II светског), позову ме моји амерички пријатељи у госте. Ја сам у међувремену сазнала да Владика Николај живи у Чикагу, те одлучим да га посетим иако то није било ни јефтино ни једноставно. Телефоном позовем српску цркву да бих сазнала његову адресу и сазнам, на своје велико изненађење, да је Владика допутовао на три дана у Њујорк. То је био дар неба!

Сретосмо се. Он беше остарео и оронуо, али поглед његових црних очију продираше, као и некада, саговорнику до срца, боље рећи - у срце. Почесмо да разговарамо о животу света, о Цркви, о Русији... "Владико, - упитала сам га, - да ли патње и лишавања у концентрационом логору духовно убијају или оживљавају људе? Ја сам, на пример, познавала људе, и то вернике, који у логору нису имали снаге да се моле: све су им силе биле усредсређене на парче хлеба, на главицу лука, на шољу топле воде..."

Владика одговори: " У логору је било овако - седиш у неком углу и понављаш у себи:

- Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју!

Душа ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш:

- Нисам спреман, не могу, врати ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи:

- Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! И - опет те вазноси Господ...

Укратко, сав живот који ми преостаје дао бих, када би то било могућно, за један сат боравка у Дахау".

Владика подиже главу и погледа ме право у очи. Ја не могох да издржим тај поглед - гледале су ме очи човека који се сусрео са Богом лнцем у лице...

Причао ми је и ово: " Прилазпли су ми тамничари и, подсмевајући се, питали ме:

- Верујеш ли ти да је Исус Христос био Бог?

- Не, - одговарао бих им.

Они би на то почињали да се смеју и да ме опет запиткују:

- Ти, дакле, више не верујеш?

- Не верујем него знам, - гласио би мој одговор. Они би, раздражени, одмах одлазили.

Касније би поново заподевали разговор и питали:

- Је ли твој Исус био син једне Чивуткиње ?

- Није, - одговарао сам.

- Па чији је онда син био ?

- Син Човечји, - одвратио бих и они више нису знали шта да кажу..."

Владика Николај је био стуб Српске Цркве. Сада, после своје смрти, он стално гледа Бога лицем у лице...

(1975)

 

 

Александар Шмеман

НАЈЕМИНЕНТНИЈИ ПРАВОСЛАВНИ ВЛАДИКА XX ВЕКА

 

Мало је догађаја у животу и раду Св. Владимирске Академије којих се ми сећамо са већом радошћу и захвалношћу него што је то помоћ коју нам је давао блаженопочивши Владика Николај. Ми смо били још врло мала и сиромашна установа када је Владика Николај долазио и држао предавања нашим студентима. Још су нам у живом сећању посете Владици на дан његове славе. Молили смо се тада Богу са њим и за њега. Знали смо да нам је Бог дао ту привилегију да будемо у заједници са најеминентнијим православним владиком двадесетога века. Он је инспирисао многе српске студенте који су долазили из Европе да се упишу и похађају Св. Владимирску Академију.

На неколико дана пред своју смрт Владика нам је дао свој благослов и икону Светога Саве. Икону држимо у нашој капели. Његова помоћ и разумевање за наш рад били су нам свима од велике користи. Он је заувек постао живи део наше школе.

Живо сећање на Владику Николаја биће за нас најдрагоценија веза са сваким православним Србином на овом континенту.

Владика Николај није био само велики Србин. Он је за све православне људе израз православне духовности и заузима место међу онима који раде да овековече Православну веру у Америци.

(1976)

[natalija]

Ава Јустин Ћелијски

НАЈВЕЋИ СРБИН ПОСЛЕ СВЕТОГА САВЕ
 

Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског.

Два човека има Српска Црква и српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. А за мене и за све здраве српске душе, други Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!

И све што је рекао - небеско је благо. Све што је написао - непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, цариградског свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и Свети Дамаскин и још мало њих.

Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова - Господу Христу.

Данас, ми Срби имамо њега - српског Светог Василија Великог, у истину великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади јеромонах до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу. Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила српска душа, проговорила светосавски сјајно, херувимски, громовски проговорила оглувелој српској души. Оглувелој од политике, од странаштва... Оглувелој за све што је речено, за све што је Христово за све што је светосавско. И он, он прост јеромонах исмевани калуђер српски, београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају њега. А он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве који је учињен у српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади јеромонах Николај. Почео као млади јеромонах а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је црквена философија, црквена мудрост!

У философији српској, он је у ствари једино философ. Он, Свети Григорије Богослов - Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне божанског бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов.

Еванђелист међу светим еванђелистима. Ево српског Светог Еванђелиста. Свака реч његова је блага вест. Свака реч његова - мало Еванђеље. Као мирисави корен, што га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз његова читања и осећаш колико небеског мириса арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља вечног, оног Еванђеља у које анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека па и за анђеле.

Међу светим апостолима, ево њега српског Светог Апостола! О, ко је тако српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол-Епископ. Апостол и Епископ - Равноапостолни Свети Владика Николај.

Ево највећег мученика српског после Светога Саве. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његов (у малом), и најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућутати. Њих ућутати, ућутао си српски род. Гле, он који је у светој Љубостињи оплакао тужну српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље српскога рода, постао је заточеник манастира Војловице потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над мученицима - то је Владика Николај!

И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, истинити Бог. Његова Вечна Правда - Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом славом? Кукавице! Многи не славе, многи иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брану своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик српски, ето ко је Владика Николај.

Међу светим исповедницима, ево српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим светим исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедпо и исповедао Истину Господа Христа. Истину целе српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у српском роду.

Када су у тешким невољама умукла многа српска уста он је немачким тиранима говорио: "Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих". Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком.

Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста српски свети човек.

Међу светим врачима, међу лекарима, међу чудотворцима, ево српског светог лекара - Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, он лекар душа и савести српских. Небески лекар свести српских.

А међу светим задужбинарима - ко је он? Нови српски задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао манастире до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство светих Немањића.

Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? А где се упокојио? У туђини! Ниси био достојан Србине да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње српске владаре, за ондашње српске земље, за ондашњи српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Без Светог Владике Николаја!

Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша - најгори Срби! Зато што смо издали све што се не сме издати! Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско!

Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у своју небеску војску, да нам да Херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент светосавски, косовски! Све жртвовати за Христа. Христа низашта. То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.

Нема већег Учитеља, нема већег небеског звона над српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш - то је пут Светога Саве и Светога Николаја.

Нека би благи Господ пробудио српске душе за све што је вечно, за све што је свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас миогогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима српским светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе уклони са српске душе братомржњу.

Свети Исповедниче, са свима светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола и подела те највеће куге - куге данашње којом се заразио српски народ.

Т Р О П А Р

Св. Владици Николају Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни Владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Николаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољупца

Да подари мир и слогу роду нашему

 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Uvod/Nikolaj000004.htm

[Драгана]

Свети Владика Никола Велимировић-Молитве на језеру

књига на:
http://www.scribd.com/doc/15034/Sveti-Vladika-Nikolaj-Molitve-Na-Jezeru