Долази време за кандило и икону

[sablja]

Истинита прича из књиге"Јелена 1993"
Књига је уврштена у званичну документацију Уједињених нација.


...Кад Сафет заврши, Абдулах уздахну:
-Све ја то знам, мој Сафо.Они нас презиру као да смо губави, јер не пристајемо ни на једну банду.Нијесмо ничији.
-Како то, ђедо, нијесмо ничији.Зар ми нијесмо Турци из Андолије, како бабо прича.
-Нијесмо, мој Сафо.Одрастао си, треба да знаш истину.Нема Турака у Херцеговини.Нема их ни у Босни, ни Санџаку.Турци су отишли у Турску, а ми смо овдје остали.
-Па ко смо онда ми?-чуди се Сафет.
-Ми потичемо од њих.
-Од кога?
-Од њих.Од Влаха.
Сафету се јави нека мучнина у стомаку, без га обузме.
-Ја нијесам Влах.Нећу да будем крмски Влах.Они се крсте и иду у цркву, а ми у џамију.Мрзим Влахе.Ја нијесам Влах.
-Смири се, Сафо мој-помилова га Абдулах по коси.Нијесмо Власи но је мука што не знамо ко смо.С њима нећемо, а Турци нијесмо.Ми смо се, мој Сафо, некад презивали Миљанићи.Живјели смо даље близу Билеће и славили смо светог Николу.Бабо мог баба се, Шућур Алаху, потурчио и дошао овамо.Са собом је кандило донео, ено га још на тавану.
-Је ли то оно с ланцима што стоји у старом сандуку?
-Јесте.То је напе кандило, мој Сафо.
Глас старог Абдулаха је подрхтавао.Било је у њему неке туге и горчине.
-А што то не бацимо, ђедо, но нам погани кућу-пита Сафет.
Абдулах грицка травку, погледмом лута по плавом небу изнад Херцеговине.
-Још си ти мали, Сафо.Једног дана ћеш разумјети.
-Што ми не објасниш ђедо?
-Не знам хоћеш ли разумјети, мој Сафо.Још си мали да то разумијеш.Велики си да знаш ко смо, а мали да разумијеш да нијесмо ни Срби ни Турци и да кандило не смије да се баци.
-Ја ћу кад порастем да га бацим.
Ћути Абдулах.Испљуну ижвакану травку, убра другу и стави је међу зубе, па после дужег ћутања вели:
-Можда.Можда ћеш и да га бациш, Сафо мој.Можда хоћеш, а можда нећеш.
-Хоћу, ђедо.Бацићу га сигурно.
-Можда.Можда.Сафо мој.Можда хоћеш, а можда нећеш.Алах све зна.
-Алах не воли кандило, ђедо.Он не воли ни Влахе.
-Ко ће га знати, Сафо мој.Бог је један и наш и њихов.
Сафет га гледа збуњено.
-Како то, ђедо?Они не воле Алаха.
-Све ћеш ти то једног дана схватити, Сафо мој.
-Молим те, ђедо, баци оно са тавана.
Абдулах уздахну.
-Нећу.Нећу, Сафо мој.Док сам ја жив нећу, а ви послије чините шта хоћете.Даће Алах да ја умрем да вам зла не видим.
Сафет је упоран.
-А што, ђедо?Објасни ми.Зашто нећеш да бациш оно са тавана?
Ћути Абдулах.Грицка травку, жмирка очима.
-Слушај добро, Сафо мој-каж напокон.Слушај добро и упамти.Добро упамти, не мораш сада да разумијеш, разумјећеш кад буде требало.Ова два рата су нам ишла наруку.Алах нам је помогао па смо Влахе у оба рата разриједили.Али, опет их је остало пуно.Неће нам заборавити, а не зна се шта носи дан, а шта ноћ.Може и њихово да дође.Зато нам треба оно кандило, Сафо мој.Ако њихово дође, има на тавану и икона, Сафо мој, упали кандило и прозови се Стојан.Тако ћеш главу да сачуваш.Јеси ли утувио, Сафо мој?
-Јесам, ђедо, али ја нећу да будем Стојан.
-Е, мој Сафо-опет уздахну Абдулах, вакат куле по приморју гради, вакат гради, вакат разграђује.
-Шта то значи ђедо?
-Моли се Алаху да никада не сазнаш шта то значи.
Разуме сада Сафет-бег поруку старога Абдулаха.Добро је разуме.Прибојава се да се сада после ове погибије на планинама изнад Дринем и оно време за кандило и икону приближава.

[natalija]

интересантна прича.Слушала сам сличну и од појединих муслимана.Знам неке из Србије(неких градова)који су муслимани а некада им је чукундеда био Милутин,Војин,Страхиња...исто тако сам чула приче да они могу да буду "хришћани" и све прихвате ако им је живот угрожен а Аллах ће им опростити 

[sablja]

Роман "Јелена 93" крваво је сведочанство о трагедији српског народа у Босни. Главна јунакиња, Јелена, поверовала је да се прошлост може заборавити и да ужас који је њен отац осетио када је угледао своје крвнике на вратима стана у Сарајеву, нема оправдања. Пратећи своја чиста осећања, борила се за љубав, унапред осуђену пропаст. Сафет је постао Саша, али кандила која су, из давних времена, остала на тавану његове куће у Херцеговини сабласно су је подсећала на тихи сукоб и прикривену нетрпељивост која је постојала годинама уназад. Рат у Босни покренуо је талас мржње који је у једном тренутку било немогуће зауставити.

Пакао кроз који Јелена, заједно са другим Српкињама, пролази у муслиманким логорима, тешко је описати. Снагу да преживе налазе у вери и молитвама, јединим средствима којима могу да се одбране од неразумне мржње.

Рат у Босни 1993. није био само рат међу људима, већ и рат речима. Аутор романа "Јелена 1993." Миле Кордић, паралелно са судбином Јелене, прати и судбину америчког новинара у Босни. Медијски рат, вођен из Вашингтона и других центара власти, био је подједнако прљав.

[natalija]

ми смо до скроа живели у убеђењу да смо сви једнаки и веровали(луди Срби)у братство и јединство док су сви други свесно неговали болестан национализам.