Лужички Срби

[sablja]

Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Serbja, доњолужичкосрпски: Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица.
Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици. Један од најпознатијих Срба из Лужице је свакако генерал Павле Јуришић Штурм

„Красна Лужица“ (лужичкосрпски: Rjana Łužica) је химна Лужичких Срба чији је текст написао 1827. године лужички поет Хандриј Зејлер (1804 − 1872).

Красна Лужица

Красна Лужица,
Исправна, пријатељска,
мојих српских отаца крај,
мојих блажених снова рај,
света су ми твоја поља!
Часу будући,
ускликни радосно!
О, нека буду са твојег
скута дошли мужеви,
угодни вечног помињања!

[sablja]

Трајање Србства
Србство живети мора, чврсто стајати
и застава србска високо лепршати,
све док буде бор до бора
бацао сенке преко лужичких гора,
све док стрмо стење, као камени штит,
стршило буде високо у зенит,
а Шпрева током сребрним
тихо певуша Србима свим...

живети Србство мора, чврсто стајати
и његове гране увек цветати,
све док буде сунца и месеца
и под њима наша Лужица,
докле облак кишни благодетно залива
богате, плодове наших, поља и њива,
све док зеленило покрива брда родне груде
и на њима бар један цветак буде...

Живети мора Србства, чврсто стајати
све док србско дете успављује мати
погнута над колевком маленом,
успављујући га песмом сананом,
све док свака мисао србског духа
не буде била изван свога руха,
да би језиком својим увек могла понављати:
- то наше Србство мора опстати...

[sablja]

Хандриј Зејлер


Где је Србима родни завичај?
Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах...
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је - Рагуза прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!

[sablja]

Хандриј Зејлер

Лужичким Србима
Што јаче се затегни сам, струно златна ...!
Извуци из ње што снажније звуке, прсте мој!
Хоћу Србима да певам, да прену у бој
и победнички разбију слободе врата.

"О, Срби, пређите на дела већ! Напустите
колебљивост сваку!"
Глас мртвих Срба из гроба опомиње и позива...
"О, устаните, раскините окове тамнице, што пут ка
слободи скрива!"
Туђинцима пркосно покажите песницу вашу јаку...

Туђи дух и обичаје туђе од себе одстраните,
реч отаца ваших и веру живу храните,
сваки педаљ србске земље браните!

Свиће зора за ноћима свим. -
Хтео бих све то да видим и доживим,
о, Срби, моји за родну реч и земљу нашу за коју
живим!

[sablja]

Јакуб Барт - Ћишински


Чежња
Кад овде чујем птичицу, да тихо поје,
увек се за њом окренем, док чежња обузме срце
моје

Али њихова песма, овде, не може да ме узбуди,
да дирне срце моје и радошћу напуни груди.

Прекрасних птичица има овде, што узлетају ка
небеском своду, али шта им лепота вреди кад певати не могу?

О, где је твоја песма, шево, певачу, Лужице, без
примера,
коју над главама ратара извијаш у хиљаду трилера

Где си, најдражи госту наших Блата, славују убави,
што у сутону, без предаха, певаш своју песму
љубави..?

Песме птичица овде више не могу слушати,
па ћеш и ти, песмо моја, ускоро заћутати...

Птица опет около лети и тихо поје,
окрећем се за њом, док у грудима дрхти срце моје...

[sablja]

Мато Кошик


У бој...
Беда, бол и јад - од горег горе...!
Ко би наше невоље описати знао?
Прети нам потом смртно море,
да Србе уништи Немац би ове дао...

Земљо јада, земљо света,
свемогућем слава, што те пропаст није могла стићи!
Земљо моја на крст разапета
глас слободе из гроба ћете дићи.

Устани, земљо србска намучена,
из тешког сна се пробуди,
свим боловима искрвављена,
крени у бој! Чим зора заруди...!

[sablja]

Јозеф Новак

Југословенима
Браћо на југу зар баш нико од вас тамо
нема ни срца ни душе, да на север погледа мало,
само,
где се, изгубљени у мору, шака људи за живот бори
до крви?
У пакленом ћутању, браћо, немилосрдна песница
прети да нас умрви,
пију нам крв, да би нам понестало и ово мало
снаге што имамо,
преко хиљаду лета, напуштени, бисмо се, да ђаволу
душу не предамо....

Браћо на југу зар не можемо рачунати са вама
да нам се хитно пружи братска помоћ смела,
у тренутку кад смрт лебди над нама свима?
Од оних, браћо, што нас тлаче вековима...!
На коленима је србска земља цела,
Славене моли: смилујте се над нама...!
Јав Сакла

[sablja]

Дремеж

Наш несвесни народе,
никако да се пробудиш...
Опсенама те разним заводе,
да блиску пропаст и не слутиш...

Мој народе потпуно опкољени,
хоће да сврше с тобом, да узму последњи данак
од тебе...
Ах, народе мој вољени,
устани, брани своје, погледај око себе...

Пробуди се, погледај, у блистави зрак,
у сунце, које је већ на небу високо
и које те опомиње: живи и буди јак...!
а у исто време чуди: зар још увек спаваш дубоко!?
Мика Виткојц

[sablja]

Шеви

Више још, шевице моја, још снажније клицај,
и трагове песка и земље са перја отресај...
Високо на крилима, узлети,
ка сунцу полети....

Доле као да се у твом гласу бојазан скрива,
дик на висинама постаје звоник и љупкији бива,
тамо горе хоћу да те слушам, тамо узлети,
До неба чак полети...!

Мика Виткојц

[sablja]

Србин сам и то ћу остати
Србин сам и то ћу остати,
Србином се до своје смрти звати
и у србској земљи, само у њој,
кад смрт позове наћи мир свој...

Заједно са својом браћом, а не сам,
спаваћу мирно свој последњи сан
у храму белих зидова,
у сну вечном без снова...

Србски храм, земља србска,
туђа би ми била мрска,
Србин неће заборавити на мене,
да ме у својој молитви спомене...

Како бих сам могао бити у туђем крају,
кад ме овде сви познају,
спаваћу са Србима мртвим свим
са осмехом тихим, блаженим...!

Крст србски с настрешницом малом,
поставите на гробу мом,
јер Србин сам својим бићем целим
па то и по смрти остати желим...