ЛИТУРГИЈА

[Борислав]

О ЛИТУРГИЈИ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ    

У овој књизи се описује Литургија св. Јована Златоустог. Архиепископ цариградски Јован („Златоусти“)  редиговао је ранију Литургију која се до тада користила, а коју је саставио св. Василије Велики (еп. Кесарије Кападокијске, умро 1. јануара 379.). Ова ранија Литургија је готово иста као и Златоустова, с тим што су неке молитве које свештеник чита у Олтару дуже, те се и литургијске пјесме које их прате пјевају спорије, „развучено“. Св. Јован Златоусти је написао нове молитве, нешто краће, сажетије, те је Литургија добила на динамици.
Стога, Литургија св. Јована Златоустог, од тада до данас, служи се у свим храмовима православне Цркве у току цијеле године, а Литургија св. Василија великог свега 10 пута у години: 5 недеља у току Васкршњег поста, на Велики Четвртак и на Велику Суботу, на сам дан св. Василија (1/15. јануар), на Бадњи Дан (уочи Божића) и на Крстовдан (уочи Богојављења).
Обзиром да нема велике разлике између ове двије Литургије, то ћемо их навести укратко:

• 1. молитве, када народ пјева: Свјат... и Тебе појем (дио канона Евхаристије), дуже су и другачије, те се и ове литургијске химне пјевају дуже;
• 2. Умјесто Достојно (химна Богородици иза Тебе појем...), пјева се: О тебје радујетсја всјакаја твар, ангелски собор и человјечески род, освјашчениј храме и рају словесниј, дјевственаја похвало, из њејаже Бог воплотивсја и младенец бист; (Теби се радује свако створење, сабор ангела и (сав) људски род, освећени храме и свјесни рају, похвло дјевичанства из које се оваплотио Бог и постао човјек)
• 3. Даље, иза И всјех и всја...  пјева се тропар св. Василију Великом.

           
ПРОСКОМИДИЈА    

Проскомидија (грч. proskomizo – „приносити“) је први дио св. Литургије. Међутим, ако узмемо у обзир да ријеч Литургија значи „заједничко дјело“, а овај дио св. Литургије завршава се у Жртвенику, без присуства народа, могло би се рећи да она представља само припрему. Ипак, и у њој учествује сва Црква, тј. и вијерни народ, јер она представља припрему и распоређивање оних дарова  које вијерни народ приноси Богу у личности свештеника.

Као што је већ речено, проскомидија представља распоређивање приноса који ће се користити у св. Литургији. Стога се она састоји из два дијела: 1) припреме свештенослужитеља за св. Литургију (молитве и облачење одежди) и 2) припреме  и распоређивања принесених дарова.

_________________________________________________

1. Архиепископ цариградски Јован, рођен је у Антиохији 354. г. Учио је грчку философију, али га она није испуњавала и прихватио је хришћанство. Његово монашење, затим подвиг и рукоположење пратила су многа чуда и необични догађаји, те се о Јовану убрзо рашири вијест као мудром, образованом, побожном и од Бога благословеном свештенику. По жељи цара Аркадија постављен је за патријарха цариградског. Неуморан у служби Богу, унаприједио је мисионарску службу у Цркви (међу Келтима и Скитима), раширио је милосрдни рад, борио се са јеретицима и написао много књижевних дјела у одбрану Цркве и изобличавао све оне црквене јерархе који се служби нису посвећивали срцем. Међутим, када је хришћански морал био у питању, није штедио ни царски двор, те је пао у немилост царице Евдоксије, коју је јавно изобличавао. Због тога га је царица два пута слала у изгнанство, што је уништило његово здравље, те је и умро изгнан у Јерменији на Крстовдан 407. г. Написао је много књига, био је познат по великом дару говорништва и веома оштрим проповиједима, у црквеном пјесништву је био међу нај већима, те је и доби надимак „Златоусти“. Ипак, највеће његово дјело у Цркви је, свакако, св. Литургија која је општеприхваћена и која се данас служи у свим православним храмовима широм свијета. Остало је записано да су се хришћани дуго дијелили по питању ко је већи у Цркви или ко је више за Цркву урадио: св. Јован или св. Василије или, пак, св. Григорије Богослов; стога се, на основу њиховог заједничког јављања епископу Јовану евхаитском (XI вијек), одредио заједнички празник ове тројице јерараха (Св. три јерарха: 30. јануар / 12. фебруар).
2. Вијерни народ је, од првих дана хришћанства, доносио хљеб и вино за св. Литургију, а свештеник би из од тих дарова (приноса) узимао „честице“ (дијелове) и приносио их Богу у Литургији. И данас је овај обичај присутан, мада при свакој парохији постоје личности које су одређене да припремају Просфоре на начин који је Црквом одређен (униформисан). Наиме,

1. ПРИПРЕМА СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА

Свештеници (и ђакони) којима предстоји служење св. Литургије припремају за њу се од вечери. „Литургијски пост“  представља не узимање хране и пића од вечери (по савременом рачунању времена: од поноћи) и духовну (унутрашњу) припрему као што то, уосталом, чине и сви хришћани који се припремају за Причешће.

При уласку у храм, свештеници чине поклон пред Епископом, односно епископским троном, а затим читају молитве испред Олтара, молећи се за предстојећу службу. Цјеливајући иконе Богородице и Христа, улазе у Олтар настављајући читање молитава „уласка“ и чинећи по три поклона (метаније) испред Часног Престола. У овим молитвама они моле силу Духа Светога за службу која им предстоји. Затим одлазе у ђаконик и тамо облаче одежде, читајући засебне молитве за сваки дио одежде које облаче . Када се обуку, ђакон одази у Жртвеник и припрема свештене посуде, а свештеник пере руке у умиваонику читајући молитву за приношење Часних Дарова, те и он одлази у Жртвеник, гдје започињу други дио Проскомидије.

2. РАСПОРЕЂИВАЊЕ ДАРОВА

Поклонивши се Жртвенику, свештеник узима Просфору и копљем вади Агнец, а затим честице за: Пресвету Богородицу, 9 светих чинова, за живе и „уснуле“ чланове Цркве. Распоредивши их правилно на Дискосу, видимо слику Царства Небеског и божански поредак свијета. Примјећујемо да у овом распореду нема разлике између оних који су данас на Земљи и оних који су живјели прије нас! Ово је хришћанска логика, јер Христос је Бог живих, а не мртвих, тј. пред Богом нема мртвих и заборављених. Када свештеник вади честице за живе и помињући их сваког по имену  он, између осталог, каже: „Помени човјекољубиви Владико (Господе) ... и сву браћу коју си призвао у Своју заједницу по Своме милосрђу...“. Вадећи честице за упокојене, свештеник помиње сваког по имену, а на крају додаје: „Помени, човјекољубиви Владико (Господе), и све православне оце наше и браћу, у заједници с Тобом преминуле са надом на васкрсење и живот вјечни.“

_________________________________________________

Просфора се прави од бијелог брашна са квасцем и утиснутим „печатом“. Вијековима је трајала расправа између Истока и Запада о коришћењу квасног или бесквасног хљеба. Како би се Просфора припремила правилно, свештеници одреде личности које ће припремати Просфоре у име свих, а вијерни доносе у храм потрепштине за припрему исте (брашно, вино и уље за кандило).
3.  У римокатоличкој Цркви то чине два сата пред Литургију (Мису), обзиром да свештеник може служити и више литургија у дану. У православној Цркви свештенослужитељ може вршити само једну св. Литургију дневно, а уколико се покаже реална потреба за служење више св. Литургија у дану, њих ће служити други свештеници на засебним Антимисима.
4.  Ђакон узима благослов од свештеника за облачење одежди: “Благослови, Владико, стихар са ораром!“ Свештеник, пак, благосиља ђаконске и свештеничке одежде.
5.  Пракса Цркве налаже да сви вијерници једне парохије, у току седмице, достављају свештенику спискове са именима живих и упокојених чланова породице („Домаће Цркве“), како би свакога од њих свештеник поменуо на св. Литургији, тј. како би за свакога од њих извадио по честицу. У неким помјесним Црквама и данас се уз спискове достављају и мале Просфоре из којих ће свештеник вадити честице за ту породицу. На овај начин најбоље се види значај заједничког богослужења. Свети Оци су говорили како је редовно учешће на св. Литургији једини знак припадности Цркви Христовој. С друге стране, ако би неко често изостајао са св. Литургије и његово име се не би помињало на Проскомидији, сматрало се да је тај сам себе искључио из заједнице! Данас често можемо чути потпуно погрешан став: „Ја сам вијерник, православац, али не идем у цркву! Па шта, као да је битно колико сам пута у години дошао и одстајао на Литургији?!“ Овакав став осликава потпуно непознавање учења Цркве, православног вјероисповиједања, а нарочито значаја св. Литургије, њеног смисла и важности.

Када заврши са распоређивањем честица на Дискосу, свештеник над њима поставља звјездицу, а затим и прекриваче (дарке). Окадивши их, чита молитву предложења:

Боже, Боже наш, који си послао Небески Хљеб, храну свему свијету, Господа нашега и Бога Исуса Христа, Спаситеља и Избавитеља и Добротвора, који нас благосиља и освештава: Ти сам благослови ово Предложење и прими га у Свој наднебесни Жртвеник. Помени као благ и човјекољубив оне који га принесоше и оне за које принесоше и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених Тајни Твојих. Јер се свети и прославља име Твоје Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.

Након завршних молитава (отпуст) , ђакон узима кадионицу и кади Олтар и сав храм. Вративши се у Олтар, кади поново Часни Престо и свештеника и, оставивши кадионицу, прилази свештенику, те обојица стају пред Престо. Тада читају молитве за почетак св. Литургије.
Поклонивши се три пута пред Часним Престолом, обојица говоре (свештеник са уздигнутим рукама ка небу, а ђакон са уздигнутим орарем), три пута:

Царе Небески, Утјешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоће и спаси, Благи, душе наше.

Ђакон, послије сваког изговарања ове молитве, говори следеће стихове:

- Слава на висинама Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (два пута).
- Господе, отвори усне моје и уста ће моја објавити хвалу Твоју (једанпут).

И одмах затим наставља: Вријеме је да се служи Господу, Владико, благослови!

- Свештеник: Благословен Бог наш свагда, сада и увијек и у вијекове вијекова. - Ђакон: Амин; (и наставља) помоли се за мене, Владико свети. - Свештеник: Да управи Господ кораке твоје. - Ђакон: Помени ме, Владико свети. - Свештеник: Да те помене Господ Бог у Царству своме свагда, сада и увијек и у вијекове вијекова. - Ђакон: Амин. Тада обојица цјеливају Часни Престо. Ђакон, узевши благослов од свештеника, одлази на источну страну Олтара, клања се Горњем мјесту и говори (тихо): Господе, отвори усне моје и уста ће моја објавити хвалу Твоју. За то вријеме звоне сва звона (уколико их има), оглашавајући почетак св. Литургије. Након тога, ђакон излази из Олтара и стаје на обично мјесто , те даје знак орарем свим вијернима да устану и гласно позива: Благослови, Владико!

_________________________________________________

6.  Уколико Епископ служи св. Литургију, свештеник врши Проскомидију (вади Агнец и честице), али Епископ, такође додаје честице и помиње које он хоће. Завршне молитве (прекривање Часних Дарова, кађење и отпуст), врше се за вријеме припреме за Велики вход и то врше Епископ и ђакон. Овај литургијски обичај је из првих вијекова хришћанства када је само Епископ вршио св. Тајну Евхаристије. Иначе, у овој књизи неће бити ријечи о архијерејској Литургији, обзиром да је ова књига намјењена свим вијерницима, а немају сви прилику да често присуствују оваквој служби.
7. „Обично мјесто“ на којем стоји ђакон јесте амвон (ако га има) или на средини солеје према Царским дверима.

[Борислав]

СВЕТА ЛИТУРГИЈА
ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ

Благосиљање Царства

Ђакон: Благослови, владико. Свешт: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вијекове вијекова. Народ: Амин.

Отварју се свете Двери. Свешт. и ђакон клањају се три пута према олтару. Ђакон излази из олтара и стаје пред свете Двери и говори:

Почетни благослов Царства

Православна Литургија почиње свечаним славословљем: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа сада и увијек и у све вијекове.“ Од самог почетка најављен је циљ: путовање у Царстео небеско. Ми тамо идемо и то не символично него реално. На језику Библије, а то је и језик Цркве, благословити Царство не значи просто - клицати му. То значи изјавити да је оно наш циљ, крај свих наших жеља и интереса, нашег цијелог живота, највећа и последња вриједност цјелокупног нашег постојања. Благословити значи прихватити у љубави; значи и кретање у правцу онога што се љуби и прихвата. Црква постаје тако скуп, сабор оних којима је откривен крајњи циљ цјелокупног живота и свих оних који су га прихватили. Ово прихватање изражено је у свечаном одговору на славословље: Амин. То је заиста једна од најважнијих ријечи у свијету, јер изражава сагласност Цркве да слиједи Христа у Његовом вазнесењу ка Оцу да би учинио да ово вазнесење буде судбина човјекова. То је Христов дар нама, јер једино у Њему ми можемо Богу казати – Амин.  Према овом Амину одлучена је судбина људског рода. Он открива да је покрет у правцу Бога отпчео.

Шта је то: Царство Божије?
А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, Он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама. (Лука 17, 20-21.)
А кажем вам заиста: има неких међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царства Божијега. (Лука 9, 27.)
Исус одговори: Царство моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета Царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде. (Јован 18, 36.)

Велика јектенија

Ђакон: У миру Господу се помолимо. Народ: Господи помилуј. (Господе, смилуј се.) Ђакон:   - За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. - За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божијих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. - За овај свети храм, и за оне који са вјером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, Господу се помолимо. - За Најсветијег Патријарха нашега (или: Преосвештеног Епископа нашега) (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и вијерни народ, Господу се помолимо... - За благовјерни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику, Господу се помолимо. - За овај град (или: ово село; или у манастиру: за ову свету обитељ), сваки град, крај и оне који са вјером бораве у њима, Господу се помолимо. - За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. - За оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике и сужње и за њихoвo спасење, Господу се помолимо. - Да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и тјескобе, Господу се помолимо. - Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом.

Свете Двери се затворе. За сваку молитву (прозбу) ђакон држи орар са три прста десне руке према икони Христовој. Кад заврши сваку молитву (прозбу) крсти се ораром.

Господи помилуј

Ријеч помиловати (смиловати се) превод је грчке ријечи (елеос), и има исти коријен као и стара грчка ријеч за уље, или прецизније, маслиново уље; средство које је имало широку употребу за умирење убоја и рана. Уље би се сипало на рану, а онда се њежно масира, тако да рањени дио буде умирен, утјешен, и исцјељен (види причу о добром Самарјанину - Лука 10, 30-37.). Јеврејска ријеч која се преводи елеос (милост) – јеврејски: хесед, значи: „непромјењива љубав“. Грчке ријечи за Господи, помилуј су: „κύριε ἐλέησον“ (Кирие елеисон) - што има богато значење: „Господе, умири ме, утјеши ме, одузми бол моју, покажи ми Твоју непромјењиву љубав и Твоје сажаљење“. Стога, милост не упућује толико на праведност или ослобађајућу пресуду, него на бескрајну љубав Божију и Његово сажаљење за своју дјецу која пате. У овом смислу молимо Господи, помилуј кроз цијелу св. Литургију.

Због чега нам је потребна Божија милост?
А Бог, који је богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље, и нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом – благодаћу сте спасени – и с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу. Да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати своје добротом према нама у Христу Исусу. Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; не од дјела, да се не би ко хвалисао. (Ефесцима 2, 4-9.)

[Борислав]

Велика јектенија

Велика јектенија представља заједничку молитву свих чланова Цркве. Кроз њене прозбе (кратке молитве које изговара ђакон), прихватамо поредак молитве као хришћански поредак вриједности у свијету. Великом јектенијом вијерни уче да се моле у Цркви и са Црквом, да схвате молитву Заједнице као своју личну молитву и да се моле као дио Тијела Христовог. Веома је важно за све хришћане да разумију да на заједничку молитву долазимо како бисмо заиста били дио самога Христа, а не да се на заједничким богослужењима молимо приватно и одвојено од Заједнице.

У миру Господу се помолимо. Мир који Христос има Својим молитвама, преноси се на све нас, Његовом благодаћу. Христос је наш мир (Ефесцима 2,14.), те се молимо у Њему, сигурни да ће нашу молитву, Њега ради, Бог прихватити. За вишњи мир и спасење душа наших.... Мир за који се молимо није од овога свијета; он је дар „с висине“. Наш први циљ јесте да примимо тај и такав мир. Прије него се помолимо за ма шта друго, ми се молимо за првенствени циљ свакога Хришћанина: вјечно спасење. За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божијих Цркава, и сједњење свих.... Христос није дошао само ради нас неколико. Он је дошао ради свеукупног човјечанства. Стога се молимо да мир Христов буде подарен свима на свијету, да Црква буде јединствена у проповиједању Христа и да та мисија донесе своје плодове: јединство свих људи у Истини и Љубави.

Какав мир нам Бог дарује у Христу?
Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет. (Јован 16, 33.)
Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што га свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји. (Јован 14, 27.)

За овај свети храм, и за оне који са вјером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега... Ми се молимо за конкретну Заједницу, која је сада и овдје, да она свједочи Његово Царство овдје на земљи, као и да Господ њеним члановима дарује истинску побожност.

За Најсветијег Патријарха (Преосвештеног Епископа) нашег, за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и вијерни народ,... Молимо се за оне које је Господ изабрао да воде и изграђују ову Заједницу, као и за јединство читавог Тијела Христовог.

За овај град... „Ви сте со земљи“ (Матеј 5,13.), рекао је Христос Својим ученицима. Бити хришћанин значи - имати одговорност према другима. Живјећи у своме граду, као цивилној заједници којој физички припадамо, ми смо духовно одговорни за њега. „Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе“.

За оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике и сужње и за њихово спасење... Црква се сјећа свих оних који су у невољама, који су болесни, затворени, којима је потребна помоћ и подршка од Бога. Стога је Црква дужна да објави и испуни Христову љубав и Његову заповијест: „Бијах гладан и ви ме нахрашсте, болестан бијах и ви ме посјетисте, заточен бејах и ви ми дођосте...“ (Матеј 25, 35-36.). Христос себе поистовјећује са свима који страдају и „провјерава“ сваку хришћанску заједницу да ли милосрђе ставља у средиште свога живота.... „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Матеј 5, 7.).

Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом. Овом прозбом признајемо Богу да без Њега не можемо чинити ништа. Наша вјера нам открива да потпуно зависимо од Божије благодати, од Његове помоћи и милости. Христос нам то открива кроз врлину коју треба да задобијемо: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Матеј 5, 3.). „Сиромашни духом“ су они људи који схватају своју зависност од Творца и Спаситеља.

Како се хришћани односе према потребитима?
Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни, и рече им који од вас; Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. (Јаков 2, 15-17.)
Овако вели Господ: чините суд и правду, и коме се отима избављајте га из руку насилниковијех, и не чините криво странцу ни сироти ни удовици, и не чините им силе, и крви праве не пролијевајте на овом месту. (пророк Јеремија 22, 3.)
Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем јесте ова: посјећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе од свијета. (Јаков 1, 27.)

[Борислав]

Ђакон: Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу Богородицу и увијек Дјеву Марију са свима светима, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Народ: Тебје, Господи.

Свештеник чита тихо: Молитва првог антифона Господе Боже наш, чија је моћ недостижна и слава несхватљива, чија је милост неизмјерна и човјекољубље неисказано, Ти Сам, Владико, по своме милосрђу, погледај на нас и на овај свети храм, и покажи на нама и на овима који се с нама моле, Твоју богату милост и доброту....

Свешт: ...јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове вијекова.
Народ: Амин.

Први антифон Народ: Слава Оцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно, и во вјек и вјеков, амин. Благослови душе моја Господа и всја внутрењаја моја, имја свјатоје јего. Благословен јеси Господи. (Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове вијекова, амин. Благосиљај душо моја Господа, и све што је у мени свето име Његово! Благословен јеси Господе.) Мала јектенија

За вријеме појања антифона, ђакон стоји пред Христовом Иконом. По завршеном антифону, ђакон стаје на обично мјесто и, поклонивши се, каже:

Ђакон: Опет и опет у миру Господу се помолимо. Народ: Господи, помилуј. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом. Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Народ: Тебје, Господи.

Молитва другог антифона Господе Боже наш, спаси народ свој и благослови наслеђе своје; сачувај пуноћу Цркве своје, освети оне који љубе красоту дома твога; Ти их прослави божанском силом твојом, и не остави нас који се у Тебе надамо...

Свешт:... Јер је Твоја моћ, и Твоје је Царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вијекове вијекова.

Народ: Амин.

Антифони

Након Велике јектеније слиједе три антифона и три молитве. Антифон је псалам или пјесма коју пјевају наизменично двије пјевнице или двије стране сабрања вјерних. За одређене дане, периоде и празнике одређени су посебни антифони. Они уопште значе радосно величање, хвалу Богу. Прва реакција Цркве, сабране да би срела Господа, јесте реакција радости и та радост се исказује кроз величање. За вријеме пјевања антифона, свештеник се, тихо, моли за сав народ као наслијеђе Божије на земљи.

Зашто и како славимо Бога?

Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јован 4, 23-24.)

Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота својега, пјеваћу Богу својему док ме је год. (Псалам 146, 1-2.)

Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини. Хвалите га, сви анђели његови, хвалите га, све војске његове! (Псалам 148, 1-2.)

Све што дише нека хвали Господа! Алилуја! (Псалам 150, 6.)

[Борислав]

Наставиће се...

[Драгана]

Бориславе, хвала на овој теми!

[natalija]

Предивно!Хвала ти брате.Заиста нада све корисна тема па ћу је поставити као лепљиву

[Борислав]

Други антифон Народ: Слава Оцу и Сину и Свјатому Духу, и ниње и присно, и во вјек и вјеков, амин. Јединородниј Сине и Слове Божиј, безсмертен сиј и изволивиј спасенија нашего ради воплотитисја от Свјатија Богородици и Приснодјеви Марији, непреложно вочеловјечивијсја: расинијсја же Христе Боже, смертију смерт поправиј, једни сиј Свајтија Тројици, спрослављајемиј Оцу и Свајтому Духу, спаси нас. (Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове вијекова, амин. Једнородни Сине и Ријечи Божија, бесмртан си и изволио си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непромјењиво постао си човјек; био си распет, Христе Боже, и смрћу си смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас.) Мала јектенија Ђакон: Опет и опет у миру Господу се помолимо. Народ: Господи, помилуј. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом, Народ: Господи, помилуј

За вријеме појања Антифона, ђакон стоји пред Богородичином Иконом. По завршеном антифону, ђакон стаје на обично место и, поклонивши се, каже

Ђакон: Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу Богородицу и Принсодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Народ: Тебје, Господи.

Молитва трећег антифона Ти си нам даровао ове заједничке и сагласне молитве; Ти си и двојици или тројици, који се сложе у име твоје, обећао да даш оно за шта се узмоле; Ти Сам и сада испуни на корист молбе слугу твојих, дајући нам у садашњем вијеку познање истине твоје, а у будућем дарујући нам живот вјечни....

Ђакон одлази у олтар.

Свешт:.. Јер си благ и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Други антифон

Химну, Јединородниј Сине, која чини други антифон, написао је вјероватно византиски цар Јустинијан око 535. године. Она је била химна храма Света Софија у Цариграду, а данас служи као сажета исповијест Хришћанске вјере. Њено мјесто у овом дијелу Литургије, који се зове и Литургија оглашених (оних који уче св. Литургију), појачава размишљање о Ријечи Божијој, не само као о тексту Светога Писма, него и као Личности - Господу Исусу Христу, Логосу (Ријечи) Божијем.

Шта значи да је Христос, наш Бог, смрћу сатро смрт?

А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови. (1. Коринћанима 15, 17-23.)

Не бој се, ја сам Први и Посљедњи. И Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Откривење 1, 17-18.)

Како у овом животу можемо познати Бога?

Исус му рече: Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене. Кад бисте мене знали и Оца мојега бисте знали; и од сада познајете га, и видјели сте га. (Јован 14, 6-7.)

Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате, И просвијетљене очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива његова, и какво је богатство славе насљеђа његова у светима, И каква је неизмјерна величина силе његове на нама који вјерујемо по дјејству силне моћи његове. (Ефесцима 1, 17-19.)

[Борислав]

Блаженства (или Трећи антифон)

Народ: (Матеј 5, 7-12.) Благо милостивима, јер ће бити помиловани. (Блажени милостиви, јако тији помиловани будут)  (иза сваког стиха се пјева тропар) Благо онима који су чистога срца, јер ће Бога видјети. (Блажени чистији сердцем, јако тији Бога узрјат) Благо онима који мир граде, јер ће се синовима Божијим назвати. (Блажени миротворци, јако тији синове Божији нарекутсја)   Благо прогнанима правде ради, јер је њихово Царство Небеско. (Блажени изгнани правди ради, јако тјех јест Царствије Небесноје) Благо вама, ако вас осрамоте и успрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући, мене ради. (Блажени јесте јегда поносјат вам, и ижденут и рекут всјак зол на ви лажушче мене ради) Радујте се и веселите, јер је велика плата ваша на небесима. (Радујте сја и веселитесја, јако мазда ваша многа на небесјех) Слава Оцу и Сину и Свeтомe Духу; И сада и увијек и у вијекове вијекова, амин. Ђакон: Господу се помолимо (тихо) Свешт: Молитва Входа Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Анђела и Арханђела, да служе слави Твојој, учини да са нашим входом буде вход светих Анђела који нам саслужју и с нама славослове Твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове вијекова. Ћакон: Благослови, владико, свети Вход. Свешт: Благословен вход Светих Твојих свагда, сада и и увијек и у вијекове вијекова. Амин. Ђакон: Премудрост, смијерно стојмо!

На „Блажени јесте јегда поносјат вам...“, ђакон и свештеник отварају Царске двери. Када почне „Слава Оцу..“ свештеник и ђакон, стојећи пред светим Престолом, чине три поклона. Затим свештеник, узевши Јеванђеље, даје га ђакону. На „И ниње и присно...“ изишавши из Олтара кроз сјеверне двери, чине мали Вход, док пред њима иду свјећеносци; ставши испред Царских двери, обојица приклањају главе, и ђакон тихо каже: Ђакон, ставши на Царске Двери, уздиже Јевађеље и чини њиме знак Крста, говорећи гласно:

Блаженства

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско... - овим ријечима, Господ Исус Христос почиње Проповијед на гори. У овим кратким изрекама, Он нам јасно даје до знања на који начин би требали да живимо овдје на земљи. Живјећи по овим врлинама, ми се одређујемо као хришћани у односу на свијет и друге.

Сиромашни духом су они који су схватили најдубљу истину да све што посједују, укључујући и своју сопствену егистенцију, није заиста њихово, већ им је дато са повјерењем од самог Господа. Они знају да не посједују ништа без непрестане Божије помоћи и благослова. Све што имамо добили смо од Бога. Све што смо постигли је од Бога дато.

Они који су тужни не тугују због губитка вољене особе или пријатеља. Они тугују због свог пада у гријех. Они плачу из дубине срца свога због сазнања о огромном понору између палог човјечанства и живог Бога. Они позивају на саосјећање, на разумијевање. И они који који плачу наћи ће мир и спокој у Богу.

Они који су кротки, као што је Христос био кротак, не уздижући себе узалудно међу својим пријатељима, они ће наслиједити богатство Царства Небеског. Није случајно изабран символ јагњета за нашег Спаситеља, јер Он кротко прими све што је било потребно ради нас.

Они који су гладни и жедни правде – то су они који су посветили свој живот непрестаној потрази за Богом, да Га воле и да Му служе постом и молитвом, чинећи добра дјела Њега ради.

Чисти срцем су они који кроз своју посвећеност Богу призивају Његово присуство унутар дубине срца свога предајући себе цијелог Његовој љубави и милости. Предавши у потпуности свој живот Њему, они Га посједују унутар себе и Господ поседује њих, и тако Га они познају неизрецивом блискошћу.

Блажени су миротворци, јер мир, опроштај и помирење спроводе у дјело, обистињују Царство небеско већ сада и овдје на земљи.

Тако су блажени и они који су прогоњени због љубави према Богу, стрпљиво трпећи бол, поднијевши чак и смрт као што је Христос за нас поднио страдање и смрт.

Мали Вход Један од уобичајених циљева римског прогонства, из времена гоњења хришћана, била је конфискација и уништавање Књиге Јеванђеља. Она је, заједно са светим сасудима, била чувана на безбједном мјесту током седмице, а изношена је само због служења Божанствене Литургије. Ово стање је трајало све до IV вијека. У вријеме прогонства, вијерници би се окупљали прије него што је Литургија почињала, свештеници би дошли носећи Јеванђеље и свете посуде и ушли би у храм, постављајући Књигу Јеванђеља у центар заједнице. Послије читања Јеванђелске поруке цијелом скупу, Јеванђеље би се уносило у Олтар. Мали Вход је, дакле, преношење Јеванђеља у Светињу, што води поријекло од уношења Јеванђеља у храм.

[Борислав]

Символички, Јеванђеље представља самога Христа, као оваплоћеног Логоса (Ријеч Божију). Изношење Јеванђеља и показивање свим вијерницима представља оваплоћење Сина Божијег, Његово рођење (Божић) и долазак у свијет. Мали вход је символ цјелокупне мисије Христове на земљи: Он долази да гријешнике спасе, подигне из грјеховног стања и узведе их у Царство Небеско.

Стога, улазак Јеванђеља у Отар и полагање на Часни Престо представља узлажење Васкрслог Христа у славу Оца Небескога (Вазнесење), али и наш улазак у Светињу заједно са Њим. Када свештеник улази кроз Царске Двери у Олтар, он предводи народ преко прага Царства, улазећи у Царство Божије. Ушавши кроз Царске Двери, стојимо пред Богом и припремамо се да чујемо Његову Ријеч (Јеванђеље). За то вријеме, пјева се Трисвета пјесма, коју Анђели вјечно пјевају пред небеским Престолом. Свештеник одлази до Горњег мјеста (мјесто с друге стране Часне Трепезе), окреће се лицем народу, откривајући тиме да нас Господ сада гледа, да је присутан и да нам се Он сам сада обраћа.

народ : Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу; Сине Божији, васкрсли из мртвих*, спаси нас који Ти пјевамо: Алилуја (Приидите поклонимсја и припадем ко Христу; Спаси ни Сине Божиј воскресиј из мертвих*, појушчија Ти: Алилуја.)

Свешт: Молитва Входа Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Анђела и Арханђела, да служе слави Твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужју и с нама славослове Твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вијекове векова.

ако је светитељски празник пјева се уметак: *дивни у светима (во свјатих дивен сиј), а ако је Христов празник, пјева се посебно празнично „Входноје“. Затим се пјевају тропари и кондаци (црквене химне). Након последњег кондака ђакон се окрене народу и каже: