ЛИТУРГИЈА

[Борислав]

Мала јектенија Ђакон: Допунимо молитву своју Господу. Народ: Господи, помилуј. Ђакон: За предложене Часне Дарове, Господу се помолимо. -   За овај свети храм, и за оне који са вјером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. -   Да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и тјескобе, Господу се помолимо. -   Заштити, спаси, помилуј, и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом. Народ: Господи, помилуј.

Молитва Приношења свешт. говори тихо послије постављања Часних Дарова на свети Престо: Господе Боже Сведржитељу, једини Свети, који примаш жртву хвале од оних који Те свим срцем призивају, прими молитву и нас грјешних, и принеси је светоме Жртвенику Твом, и оспособи нас да Ти за гријехе своје и за незнања народна приносимо Дарове и духовне жртве. И удостој нас да нађемо благодат пред Тобом, да Ти жртва наша буде благоугодна, и да Благи Дух благодати Твоје сиђе на нас, и на ове предложене Дарове, и на сав народ Твој.

Ђакон, цјеливавши руку свештенику, излази на сјеверне двери, и ставши на обнчно мјесто, говори јектенију:

Молитва Приношења

За вријеме ове јектеније свештеник тихо говори молитву Приношења, јер се на св. Литургији ова молитва понавља више пута. Код првог приношења, на Проскомидији, свештеник се моли да Господ Бог благослови Дарове који се приносе и примајући их на пренебесни свој жртвеник, да спомене оне који су их принијели и оне за које се приносе и да нас неосуђене сачува у свештеној радњи божанских Тајни. Код другог приношења,  које се врши сада, свештеник се моли да га Господ Бог удостоји да Му принесе Дарове и жртве духовне, и да нас удостоји да стекнемо благодат пред Њиме, да наша жртва буде добро примљена, да се дух благодати Божије настани у свештенослужитељима, на овим Даровима на Часној Трпези и у народу. Са ова два приношења Дарови се припремају за жртву, а свештеник се припрема за благодарност, за молитву и за достојно извршење светих радњи.

Прозбена (молбена) јектенија

Ђакон: Сав дан савршен, свет, миран и безгрјешан, од Господа молимо.
Народ: Подај, Господи.
- Анђела мира, вијерног вођу, чувара душа и тијела наших, од Господа молимо.
- Опроштај и отпуштење гријехова и сагрјешења наших, од Господа молимо.
- Добро и корисно душама нашим, и мир свијету, од Господа молимо.
- Остало вријеме живота свога у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо.
- Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду, молимо.

[Борислав]

Јектенија Анђела мира, је једна од најстаријих молитава Цркве, изговарана у различитим временима и у разним црквеним службама. У Апостолским Законима (око 380. г.) кориштена је као завршна јектенија прије отпуштања вијерних на јутарњој и вечерњој служби. Свети Јован Златоусти овако говори о овој молитви у својим Омилијама на посланицу Колошанима: „Сваки вијерни има анђела; још од самог почетка, свако од оправданих је имао свог анђела. Ако, дакле, ми имамо анђеле, хајде да будемо трезвени, као да смо у присуству чувара; јер и демон је присутан такође. Према томе, молећи за Анђела мира, ми се и свуда молимо за мир“.

Да ли сваки вијерник има свог анђела чувара?
Гледајте да не презрете једнога од ових малих; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мога небескога. (Матеј 18, 10.)
 
Због чега се на Литургији молимо да нам Бог  пошаље Анђела, а не самом Анђелу?
Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењу анђелима, упуштајући се у оно што није видио и узалуд надимајући се тјелесним умом својим. (Колошанима 2, 18.)
... и кад чух и видјех, падох пред ноге анђела који ми ово показа да се поклоним. И рече ми: Пази, немој! И ја сам слуга као и ти и браћа твоја пророци и они који држе ријечи књиге ове. Богу се поклони! (Откровење 22, 8-9.)

[Борислав]

Ђакон: Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.
 
Народ: Теби, Господе. (Тебје, Господи.)
Свешт: Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увијек и у вијекове вијекова.
Народ: Амин
 
Свешт: Мир свима.
Народ: И духови твојему. (И духу твоме.)
Ђакон: Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповиједали!

Народ: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздјељиву. (Оца и Сина и Свјатаго Духа, Тројицу јединосушчнују и нераздјељнују.)

Љубићу Те, Господе, крјепости моја. Господ је тврђава моја и прибјежиште моје (трипут). Свети Боже. Свети Крјепки. Свети Бесмртни, помилуј нас. Христос је међу нама! И јесте, и биће.

Свештеник и ђакон се, сваки на своме мјесту, клања три пута говорећи: Затим свештеник цјелива Часне Дарове онако како су покривени, и то најприје врх Дискоса, говорећи: затим врх Путира, говорећи: и крај Часног Престола, говорећи: Ако служе два или више свештеника, онда и они цјеливају Часне Дарове, и један другога у рамена. Старији говори: А млађи одговара: Такође и ђакони, ако их је два или више, сваки цјелива свој орар ондје гдје је знак Крста, и један другога, говорећи исто што и свештеници.

[Борислав]

Свети пољубац

Чин цјеливања на св. Литургији изводи се из Спаситељевих ријечи: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој! (Матеј 5, 23-24.). Да би се извршила ова заповијест Христова, вршио се на богослужењу свети пољубац или пољубац љубави и то не само између свештенослужитеља, него и између присутних хришћана, мушкарци са мушкарцима, жене са женама. У каснијем времену је овај хришћански обичај ограничен само на свештенослужитеље.
У хришћанској историји, овај знак љубави имао је велику важност. Као знак јединства, Апостол Павле говори вијерницима у Риму, Коринту и Солуну да поздраве један другога сеетим пољупцем (Римљанима 16, 16. , 1.Коринћанима 16, 20. , 2.Коринћанима 13, 12. , 1.Солуњанима 5, 26.). Апостол Петар такође препоручује вијерницима да практикују цјелив љубави (1. Петрова 5, 14.). Јудина издаја је још ужаснија баш због тога што је он искористио братски пољубац да би издао свога Господа (Лука 22, 48.).

Које је значење овог израза љубави за хришћане?
Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога кога није видио? И ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби брата својега. (1. посланица Јованова 4, 20-21.)
Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме Ти послао. (Јован 17, 21.)

Ђакон: Двери, двери, с премудрошћу пазимо! Символ вјере Народ (једногласно): Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог; рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од  Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек; и Који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата, и страдао и био погребен; и Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; и Који се вазнио на небеса и сједи са десне стране Оца; и Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Исповиједам једно крштење за опроштење гријехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућега вијека. Амин!

Ђакон позива: Завјеса се свуче. Свештеник скида покриваче са Часних Дарова, уздиже Воздух и држи га изнад Часних Дарова. Таласајући њиме, говори и он исто као и народ. Ако служи више свештеника, такође сви уздижу Воздух и држе над Часним Даровима.

[Борислав]

Двери!

У раној Цркви, иза отпуштања катихумена из храма, заповиједано је вратарима да стоје поред улазних врата и да, за вријеме уздизања Бескрвне Жртве, никога од невјерних не пуштају у храм. Ријечи двери, двери односе се на она лица, која су имала да се брину како би црквена врата била затворена у вријеме овог дијела Литургије. Када се, касније, стара дисциплина измијенила и улазак у храм био дозвољен свима, ове ријечи добијају следећу символику: да подстакне вијерне да са највећом пажњом изговарају ријечи Символа вјере и да их мисао о ријечима које изговарају подстакне на јачање њихове вјере и чињење добрих дијела.

Символ вјере

Послије изражавања јединства у љубави, Символом вјере изражавамо и јединство у вјери. Јединство Цркве није дјелимично и ограничено (национално, социјално, емоционално ...). Оно је јединство истине, Богом откривене, потпуне и апосолутне Истине. Онај ко ово не прихвата, не може припадати Цркви: он себе чини слијепим и још увијек је роб „старога живота“ са његовим лутањима, тамом и гријесима. Символ вјере је исповедање, али и мјерило (критеријум) ове Истине.

Прије читања Символа вјере свештеник открива Часне Дарове, јер се исповиједање вјере врши пред лицем самога Христа, кога хришћани гледају непокривено. Затим свештеник таласа Воздух изнад Дарова, што представља осјењивање Часних Дарова силом и благодаћу Светога Духа, који је код вршења свете Тајне увијек присутан и чији силазак само Свето Писмо назива бурним вјетром (Дјела Апостолска 2, 2.).

[Борислав]

АНАФОРА (Уздизање)
Припрема

Ђакон: Стојмо смијерно, стојмо са страхом, пазимо да Свети   Принос у миру узнесемо. Народ: Милост мира, жертву хваљенија. (Милост мира, жртву хвале.) Свешт: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. Народ: И со духом твојим. (И са духом твојим.) Свешт: Горе имајмо срца! Народ: Имами ко Господу. (Имамо их ка Господу / код Господа)

Свештеник савија Воздух и, цјеливавши га, оставља гдје су и остали покривачи. Ђакон улази у олтар и Стаје поред свештеника. Свештеник, благосиљајући народ, гласно говори: Свештеник уздиже руке ка небу (а ђакон уздиже орар) и говори:

Припрема

Стојмо смијерно... - по ријечима св. Јована Златоустог, не значи ништа друго, него да стојимо онако, како човјеку приличи да стоји пред Господом: са страхом и трепетом, будног и трезвеног духа. Народ на ово одговара: Милост мира, жртву хвале. Тиме изражавамо да је Света Жртва за нас највеће Божије милосрђе. Бог се измирио са људским родом крсном жртвом Јединородног Сина свога. С наше стране, Света Жртва (Принос) је хвала и величање најсветијег имена Божјег. Да би наша слаба природа била у стању да уздигне и принесе ове Дарове, потребна нам је благодат Божија, Његова љубав и помоћ. Формулом благослова из II Посланице Коринћанима 13, 14: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама - призивају се од сваке Личности Пресвете Тројице разна добра: од Бога Сина благодат, од Бога Оца љубав, а од Бога Светога Духа причешће (заједништво).
Бог Син, искупљујући нас од гријеха, постао је наш Спаситељ (Искупитељ) и искупна наша жртва; Бог Отац, смрћу Сина на Крсту, измирио се са родом људским и примио нас опет к себи у љубав, а Бог Дух Свети је у току ове жртве сишао прво видљиво на апостоле, а иза овога невидљиво силази на сваког од нас појединачно, причешћујући нас својим даровима. На ову формулу благослова одговара народ: И са духом твојим, т.ј. ови исти дарови призивају се и на свештеника који служи и приноси ове молитве.

[Борислав]

Уводна модитва

Горе имајмо срца! Имамо их ка Господу! Ми смо се непрестано кретали „на горе“, ка Господу, и сада смо изван времена, изван овога свијета, у присуству Божијем. Преостаје само нам једно: Заблагодаримо Господу! Када човјек стоји пред Богом, лицем у лице, кад му Бог опрости гријехе и он изнова открије своју првобитну, чисту љепоту, благодарење је основни израз читавог човјековог бића. Човек је створен за чисту љубав Божију, за то да твори вољу Божију и признаје Бога као Садржај и Циљ свог истинског живота. Али у гријеху, човјек је изгубио ту чистоту. Он је усмјерио свој живот на друге ствари и постао неспособан за благодарење Богу. Међутим, Христос је принио Себе Оцу као савршен и чист Принос, који је једино достојан Бога. Зато и нема друге Литургије осим Христове и нема друге Евхаристије осим Христа.

[Борислав]

Канон Евхаристије

Свешт: Заблагодаримо Господу.

Народ: Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу, Тројицје јединосушчњеј и нераздјељњеј. (Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносушној и нераздјељивој.)

Свешт: Уводна молитва Достојно је и праведно Теби пјевати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на свакоме мјесту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, недостижан, који увек јеси и на исти начин јеси, Ти и Јединородни Твој Син, и Дух Твој Свети. Ти си нас из небића превео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узнио на небо, и даровао нам Царство Твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твом и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју си изволио да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде арханђела, и безброј анђела, херувими и серафими, шестокрилни, многооки, крилати, који лебде...

Поклонив-ши се, свештеник се моли тихо: Свештеник гласно:

Свешт: ... побједничку пјесму појући, кличући, узвикујући и говорећи:

Народ: Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја! Осана во вишњих! Благословен грјадиј во имја Господње, Осана во вишњих!
 (Свет, Свет, Свет је Господ Саваот!* Пуни су небо и земља славе Твоје! Осана** на висинама! Благословен Који долази у име Господње, Осана на висинама!)
___________
  * Саваот – „Владар свих сила неба и земље“ – јеврејска ријеч коју не преводимо.
** Осана - јевр. хошиана - „спаси“; радосни поздрав којим су дјеца поздрављала Христа приликом Његовог свечаног уласка у Јерусалим; израз вјеровања у срећу, добро и спасење кроз Њега;

Трисвета пјесма

... иако пред Тобом стоје хиљаде арханђела,... Побједничку пјесму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет је Господ Саваот! Ово је химна коју анђели вјечно пјевају пред Престолом Божијим. Њено пјевање на св. Литургији указује на небески карактер Евхаристије и значи да се Црква вазнијела са Христом и да сада Богу приноси жртву у Царству Божијем. Ми пјевамо ову анђелску химну зато што стојимо са анђелима, а анђели значе небеса, присуство Божије и Његову неизрециву Славу.

Трисвета пјесма Народ: Свјат, Свјат, Свјат, ...

Свешт: Молитва сјећања (Анамнеза) Са овим блаженим Силама, човјекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и Пресвет, Ти и Јединородни Твој Син и Дух Твој Свети; Свет јеси и Пресвет, и величанствена је слава Твоја. Ти си тако заволио свијет Твој да си и Сина Свога Јединороднога дао, да свако ко вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни. Он, дошавши и испунивши сав домострој спасења за нас, у ноћи у којој бјеше предан, управо Самога Себе предаде за живот свијета, узевши хљеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари и благослови, освети, преломи и даде својим светим Ученицима и Апостодима, рекавши:...

Свештеник, приклонивши главу, моли се тихо: Ђакон, узевши Звјездицу са Дискоса, чини над њиме знак Крста, и цјеливавши је оставља на страну. Свештеник наставља гласно:

Свешт: ... Примите, једите, ово је Тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова.

Народ: Амин.

Свешт:  А тако исто и чашу по вечери, говорећи:...

Свештеник се моли тихо: А, затим, гласно:

Свешт: ... Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завјета, која се за вас и за многе излива на отпуштење гријехова.

Народ: Амин. (велико)

Свешт: Сјећајући се, дакле, ове спасоносне заповијести и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тредневног васкрсења, узласка на небеса, сједења са десне стране, и другог и славног доласка,... Свешт: ... Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све.

При томе ђакон, ако га нема онда свештеник, укршта руке своје стављајући десну изнад лијеве, и десном узима Дискос, а лијевом Путир, подиже их чинећи знак Крста са великом пажњом. Свештеник истовремо говори гласно:

[Борислав]

Шта значи то што је Христос наш Хљеб Небески? Колики ми имамо удио у томе? А Исус рече: Ја сам хљеб живота; који мени долази неће огладнити и који у мене вјерује неће никада ожеднити... Заиста, заиста вам кажем: који вјерује у мене има живот вјечни ... Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. (Јован 6,35. ; 47,5.)

Сјећање

Свечаном химном Свет, Свет, Свет, ... св. Литургија сада постаје „сјећање“ (анамнеза) на Христов долазак и испуњење спасења у Њему. Његов живот, смрт и Васкрсење - подвиг љубави и приношења Сина Божијег Оцу и људима - то је садржај свега нашег литургијског сјећања. Тако стижемо и до Христове последње Вечере са онима „које је љубио до краја“. Те вечери Христос је установио св. Литургију. На свечаној пасхалној вечери, Христос је узео хљеб у Своје пречисте руке и дао га ученицима, говорећи: ...ово је Тијело моје, а затим и чашу с вином, говорећи: Пијте из ње сви... и: ...ово чините у мој спомен!
Храна има велику и важну улогу у богослужењима и, уопште, у нашем духовном животу. Пречешћујући се њоме ми је у себи преображавамо у људско тијело и крв, у живот нашег бића. Међутим, она сада постаје дар Новога Живота, и то онога који је Христос достигао лично и у својој љубави даровао нама. Нема живота без хране, нити новога живота без нове хране! Тај нови живот је живот у Христу, стога Христос постаје дар кроз храну, без које је немогуће ући у Царство Небеско.

Претварање Дарова

Претварање Часних Дарова (хљеба и вина) у Тијело и Крв Христову, дешава се на небеском Жртвенику (Трпези), у Царству Божијем које је изнад времена и закона природе. Ово претварање је само плод Христовог Вазнесења и судјеловања Цркве у Његовом Вазнесењу. Сви покушаји да се оно што се дешава на Литургији „објасни“ помоћу закона хемије, или временских оквира („тренутак претварања“), бесмислени су и јалови управо јер се на Литургију примјењују категорије „овога свијета“. Међутим, суштина Евхаристије је у узрастању изнад тих категорија и увођењу њених учесника у дименизије и реалност Новога Вијека.
Претварање се збива не по некој чудотворној моћи коју је Христос оставио свештеницима, него се дешава зато што ми (Црква) стојимо у Христу. Чинећи то, као што је Он рекао да треба да чинимо, Црква бива примана тамо гдје је Христос узашао својим Вазнесењем. Примљени смо, једемо и пијемо за Његовом Трпезом у Његовоме Царству (Лука 22, 30.), као што је и обећао.
Тајна (мистерија) литургијског претварања је тајна саме Цркве, тајна њеног припадања новоме вијеку и новом животу - у Духу Светоме.

[Борислав]

Наставиће се...