pidikanac
Члан
Углед: +3/-0
 Ван мреже
Поруке: 20
|
 |
« послато: 10.07.2009. 19:37 » |
|
МОЈА ЗВЕЗДА
Дуго лутах, по обалама живота,
тражећи себи, комадић среће,
На дугом повирању, од плота до плота,
не стекох ништа више, од старе путне вреће..
Прокрстарих у глади жудње за домом,
и хриди безпутне, и пусте камењаре,
кад оштри камен, уморне ноге боде,
на многим изворима, у реду чеках стрпљиво,
али се не напих, хладне свеже воде!
А онда изненада, у једној ноћо тихој,
уз шапат лахора нежног,
у том мом силном, пуном чежње хтењу,
заљубих се безсмртно у једну далеку Звезду,
скидох је са неба високог, и узех за жену!
у љубави силној, што ми је судба даде,
израстох у дива, том звездом обасјана,
срце ми заљубљено, у њено крило паде,
снагом ме испуни што жеље у безкрај носе,
у ноћима нежним, заљубљеним,
миловаху ме њене дуге, небеске косе!
Једним покретом поравнах, брегове и планине,
Воде сам навињао, на своје међе стао,
Узорах ледине неоране, изградих нова села,
Дворац сребрни за њу створих -
Крај нас самих, усрећих и многе друге,
На падине поља својих, доведох стада бела!
У годинама труда и рада, створих честито име,
Многи ми људи на срећи и богатству завиђаху,
Стада се умножише, поља ми поштедеше оштре зиме,
Звезда ме моја носила, на свом топлом даху!
А онда једног дана са хладним северцем,
Дојаха тмуран коњаник неки,
И одведе ми милу Звезду, и рођену децу,
Дворе ми сруши, погази поља,
Све гвозденом чизмом смрви!
Неки ми пастири касније причаху, веле, рекао је,
Није наша Звезда за њега, нема у њему наше крви!
Претња
Злотвор ми прети, куне ме,
мене и моје,
шаље ми клетве, ко зна које,
недам се проклетниче,
недам злотворе,
у срцу ми још гусле поје.
Песма ме знажи, ружни белосвете,
на своме стојим, наш је то пој,
не дрхти срце у бићу, јунака
неће задрхтат рука,
кад почне крвав бој.
Пред домом убогим, на прагу стојим,
пред твојом силом, храброст ме снажи,
недам се бедниче, тебе се не бојим,
бранићу своје, поклик ме снажи.
Робом ме својим ти нећеш звати,
слобода моја, крвљу се пише,
бежаћеш ругобо да главу спасеш,
нећеш се вратити, никад више.
За понос незнаш, гладан си туђег,
јер живиш живот, варварина,
сад знаш, шта ми слобода знаћи,
и родна земља, Србина.
U Pforzheimu, nov. 2008
НАША КРИЛА
Љубио сам те срећо непозната,
у уморном кораку слутио сам
Постојање,
Невиђеност.
Уморан од тражења Пута, мишљах,
све је једноставно,
зар се увек мора само лутати?
Угашеног погледа умирах,
изгубљен на крилима Наде,
празнио сам чаше у убеђењу,
прошлост си,
неумитни пораз,
угашен осмех изнемогле душе!
Окупан сузама прошлих јада,
бацао сам и камење на сунце,
звезде за мене нису биле,
ништа,
празно небо над туђим градом,
уздрман храст у страним шумама,
од бреза!
Ко зна шта све не покушах
у нади да постојиш,
негде,
у замршеним косама пролећа!
Овде,
у зими пуној снега и ветрова,
што дувају кроз моје лудило Самоће,
умрлог ми осмеха,
на падинама,
које немају имена,
остајем
само птица сломљених крила!
У времену кад је било тешко…
У ПРОЛАЗУ
Хтео бих као некад,
да те додирнем,
оком, помилујем!
Уснама вечито жедним,
са извора Твог, живота,
напијем!
Хтео бих да те вратим,
у сећања,
да осетиш и разумеш,
моја хтења.
Зов мој што у ноћи,
таму слама,
врелину крви што је пали,
луда помама,
жељу ока за Тобом,
битку што водим
са собом,
зар је грех што бих те
имао хтети!
У косу ти цветове
уплео,
шапатом те својим,
завео,
дарове скупе, пред ноге
твоје ставио!
Хтео бих да те сетим,
пре него што заувек,
одлетим,
да твоје дуге косе,
у даху осетим!
Као што понекад,
неки стидљиво кажу,
само за трен, онако,
у пролазу!
Пратим те у сећању
У глади за Тобом,
разнежен сећањем,
под сненим врбама, привезах,
свој брод.
Неко ми рече, ако потражим,
начићу,
баш ту у трави,
трагове хода Твог!
Сад чекам, и данима
и ноћима,
да ме од некуд, додирне,
Твој глас,
дрхтим у чежњи
целог бића свог,
плашим се мрака, самоће пусте,
срце ми чека,
жељени спас.
Све Твоје речи,
у срцу носим,
сечања дуга, благо су моје,
по трави ходам, мокрој од
росе,
и сулудом жељом,
љубим ти косе!
ОСТАЈЕ ТАЈНА
Прикрадам ти се у мислима,
Твој корак, твој дах,
слутим мирис твог тела,
под руком топлота твоје,
пути, врела!
Кријем те у тајности шаптања,
на јастуцима прошлости,
у порама тела свога,
без кајања,
у загрљају си мом у данима,
мојих умирања!
Део сам ветра што те,
кришом милује,
нико и не слути да сам,
крај тебе,
само ти знаш те ватре плам,
у којој свесно,
сагоревам себе.
МРЖЊА
Не режи проклета мрска звери,
не прети ми зубима својим,
као помама, гризеш, кидаш, уједаш,
хтела би да владаш животом мојим!
У намери злој, да бол ми нанесеш,
и душу ми светлу, у мрклу ноћ створиш,
срце моје чисто, ти убити нећеш,
нит те ухо слуша, што погано збориш!
У чистоћи душе, што ми Мати даде,
живе поколења, карактера мога,
многи од њих зато, и свој живот даде,
да сачува себе, и част оца свога!
Попут птице лебдим, јачи сам од тебе,
ти проклета звери, у мени те нема,
у борби са тобом, сачуваћу себе,
у руци ми љубав, велика до неба!
Путевима другим, жртву нову тражи,
у мени је кроткост, нежност осећања,
у мом срцу нема, ни мржње ни лажи,
нит због греха неког, разлози кајања!
С чистим срцем живим, бистру воду пијем,
милост Бога драгог, у љубави носим,
не умем да мрзим и кад сузе лијем,
мисао ми чиста, са њом се поносим!
Мом пријатељу, Месецу
Чудно је пријатељство наше,
Ти, тако далеко,
својим ме немим оком пратиш,
ја на раскршћу где опрашта се дан,
баш као изгубљен, неко,
хтео бих да сачекам са тобом,
тај мој, што чекам дан!
Хтео бих да заборавим
далеке путеве и опроштаје,
растанке што боле, да ово,
све ружно, што и предуго траје,
нестане заувек, да сазнам шта ми још
у овом свету посртања, преостаје!
Не могу више да испраћам туђе возове,
Да чекам по перонима ветрове и кишу,
нико ме не чека, нико не тражи,
и нема руку, да сузе избришу.
Месече, што небом хладним јездиш
и зрачак свој бацаш, злаћан, жут,
руку ми пружи, однеси светлом свoјим,
на само теби знан, кроз сазвежђа пут!
Да летим са тобом по васиони,
у светлу твоме и звезда далеких,
да ме сустигну сви моји,
жељних живота снови!
Не тражим баш много испуњења
осим тих снова неких,
судбину целу своју, стављам у твоју руку,
можда ме уз тебе, и судбина моја,
ипак некуд однесе, у сигурну луку!
|
