Бања Лука је одувек била позната као град добрих кафана, а ту традицију, у складу са захтевима модерног времена, сјајно чува ресторан „Мала станица“.
Пише: Вук ТрипковићГомила људи свакодневно је долазила на „малу станицу“, стару железничку станицу у центру Бања Луке. И даље долазе, само, већ годину и по дана другим поводом – сада је то модеран ресторан који везу са прошлим временима чува репликом аутентичног ентеријера. У духу очувања традиције задржано је и име локала.
Ми смо имали смо срећу да је у време наше посете у ресторану био човек који је покренуо ствари у „ Малој станици“ – Влада Симић, познати кувар који је свој печат оставио у „Жабару“, „Трибеци“ и другим познатим београдским ресторанима.
„Овде дођем једном у два месеца, проведем неколико дана и онда се вратим у Београд. То је довољно, екипа коју предводи шефица Гога Лолић већ је врло уходана“, започео је причу Влада.
Наш домаћин провео нас је затим кроз ресторан – смештен на два нивоа, са изузетно лепом баштом, а на спарту са ексклузивним салоном за ручавање, овај врло пажљиво и са мером декорисан простор делује као топао, интиман амбијент. Све у свему, оставља утисак врло пријатног места са добром, позитивном енергијом – места са кога се не одлази баш тако брзо. Тако је и било.
Ипак, имали смо осећај да то баш и нема претеране везе са ентеријером.
„Овде јесте лепо, али нико не прича о ентеријеру, већ о храни. Ентеријер, чак и ако је фантастичан, може да помогне евентуално у првих сто дана рада ресторана. После тога, ви стално морате да се доказујете својим радом – квалитетом хране и услуге. Знате, у угоститељству је сваки дан потпуно нови и увек крећете испочетка. Али, када заиста волите свој посао, то и није толико тешко“, објаснио је Влада и полако почео да нас уводи у мени ресторана. А он је изузетно разноврстан и потпуно је у супротности са стандардима бањалучких градских ресторана који негују махом традиционалну кухињу.
Највећим делом реч је француској кухињи, комбинованој са медитеранском и источњачком кухињом, са извесним модификацијама како би све било прилагођено менталитету домаћих људи. На менију су разне салате, супе, чорбе, потажи, пасте, рижота, од главних јела она на бази пилетине, ћуретине, свињетине, јагњетине и телетине. Ту је и риба - бранцин, орада, лосос, затим лигње... На своје посластице су посебно поносни, спремају их, како кажу, „од почетка до краја у домаћој радионици“. Иначе, инсистира се на домаћим и здравим намирницама.
У „Малој станици“ су, нама се чинило с правом, поносни на своју кухињу, на специјалитете, особље, али највише на своје гошће.
“Бања Лука је леп град, и то првенствено због својих дама, а ми смо их преко нашег, већ чувеног суфлеа, готово све довели овде. Дешава нам се да се у ресторану у истом тренутку налази и четрдесет дама. И иначе, све се врти око њих, пишу се песме, музика, воде се ратови. Када имате даму у ресторану, онда знате да сте постигли нешто“, искрен је био Влада, а ми смо се запутили у нову гастрономску авантуру.
Након што су нас љубазно послужили домаћом ракијом, стигао је први тањир - предјело Мала станица. У овом фантастичном миксу боја и укуса налазе се прасеће ролнице зашињене коријандером, наном, пуњене руколом и пињолама, поред њих су свињска печенка пуњена сушеним парадајзом, шаргарепом, целером и сиром маскарпоне, а ту су и крекер са вргањем и кестеном, као и млад козји сир у четири врсте бибера, љутој паприци и медитеранским травама, и пармезан на сушеном парадајзу.
Иако је ово било више него довољно, стигао је и португалски рижото, црвени пасуљ са белим луком, спанаћем, рижом и маслиновим уљем, са рибом лист, хоботницом и лососом, а све то зачињено сосом од коријандера и менте.
Уследио је бифтек на начин куће, обложен кором од домаће тестенине, напуњен кремом од рујнице, вргања и тартуфа. Сервира се са домаћим кромпиром, који претходну ноћ одлежи у гушчијој масноћи.
И онда за крај, тај чувени суфле Мала станица, заштитни знак ресторана. Реч је о суфлеу од црне чоколаде са сладоледом од ваниле, а о томе колико је баш овај посебан, говори и податак да се у ресторану прода 1.600 порција месечно. Влада је објаснио да је тајна популарности овог колача у томе што се користе само природни састојци: „Нема никаквих кремица и вештачких додатака, искључиво се користе домаће намирнице, брашно, јаја, орах, бадем...“, а ми смо задовољно ћутали након правих чаролија које нам је припремио.
У ресторану „Мала станица“ држе се француске изреке: „Дан без сунца, исто је што и храна без вина“. На винској карти ресторана је око шездесет етикета, ту су вина из еx-YУ земаља, као и Француске, Италије, Шпаније... У ресторану су нам рекли да им није тешко да продају вина пошто је једини критеријум приликом прављења винске карте „добар однос цене и квалитета“. Иначе, ресторан повремено обиђе и неко од искуснијих соммелиера из Београда, како би пренели своје знање млађим колегама из Бања Луке. А „Мала станица“ заиста поклања велику пажњу винима и винској култури, и запослени у ресторану имају срећу што се једном годишње у њиховом граду организује и врло озбиљан салон вина „Виносаур“.
На крају, поневши изузетне утиске, констатовали смо да неће бити никакво изненађење ако „Мала станица“ постане јачи бренд од Бањалучког ћевапа...
Извор: http://www.winestyle.rs/
http://www.malastanica.com/
