Духовне приче

[Борислав]

КРСТ

Један човек се непрестано жалио на своју неправедну судбину. Након једног великог искушења, он не издржа, и рече:

- Господе, дао си ми претежак крст!

Тада му се јави Господ и рече:

- Дођи, изабери крст који желиш и даћу ти га.

И одведе га Господ у једну велику дворану, у којој је било много разних крстова: великих, малих, златних, сребрних... Човек је дуго ходао, додиривао крстове, гледао облик и материјал.

Након дугог времена и тражења, пронашао је један мали, дрвени крстић. Тада рече Господу:

- Господе, дај ми овај крст.

А Господ му рече:

- Па то и јесте твој крст.

[Борислав]

Лептирова поука

Један човек је пронашао лептирову чауру. Једнога дана се појавио мали отвор на чаури и човек је сео и посматрао лептира током неколико наредних сати. Гледао је како се лептир бори да провуче своје тело кроз мали отвор на чаури. Једног трена лептир је престао да се пробија, изгледало је као да је достигао врхунац својих могућности и даље није могао.
Човек је одлучио да помогне лептиру. Узео је маказе и одсекао врх чауре. Лептир се са лакоћом ослободио чауре, али је имао неразвијено тело са малим крилима. Човек је и даље посматрао лептира, очекујући да рашири своја крила. Раширена крила би ојачала крхко тело лептира. Ништа се није дешавало. Лептир је провео остатак живота гмижући неразвијеним телом и са малим и крхким крилима. Никада није полетео.
Оно што човек у својој добронамерности и брзоплетости није разумео, је да су уска чаура и борба лептира да прође кроз мали отвор на њој, Божији начин да се потерају флуиди из тела лептира у његова крила, да би она била спремна за лет када се ослободи из чауре.
Некада је борба управо оно што нам је потребно у животу. Ако би нам Бог дозволио да проживимо свој живот без икаквих препрека-то би нас обогаљило. Не би били довољно јаки, колико треба или колико би могли да будемо. Не би полетели.
Молио сам Бога за снагу, а Он ми даде препреку да ојачам.
Молио сам Бога за мудрост, а Он ми даде проблем да решим.
Молио сам Бога за просперитет, а Он ми даде мозак и мишиће.
Молио сам Бога за храброст, а Он ми даде опасности да савладам.
Молио сам Бога за љубав, а Он ми даде проблематичне људе да им помогнем.
Молио сам Бога за услугу, а Он ми даде могућности.

Нисам добио ништа што сам хтео.
Добио сам све што ми је било потребно.

Када дођемо до проблема, отпора, они ће нас начинити јачим; довољно јаким да ми можемо ослободити најбоље из себе.

Аутор непознат

[Борислав]

Стопе у песку!

Једне ноћи човек је уснио: сањао је да је ходао дуж обале са Господом. Преко неба су бљештали призори из његов-
ог живота.У сваком призору приметио је два трага стопа-
ла у песку , један је припадао њему, а други Господу.Када
је последњи призор његовог живота бљеснуо пред њим ,
он се окрену да погледа стопала у песку. И тада примети ,
даје многo пута,дуж стазе његовог живота ,само један траг
стопала.Примети да се то, такође, дешавало у најтежим и
најтужнијим временима његовог живота.Ово му засмета и
он упита Господа о томе :» Господе, ти рече,да када одлуч-
им да те следим, да ћеш ходати самном читав пут ,али сам приметио да у најтежим временима у мом животу , има само један траг стопала . Не разумем зашто ме остављаш када си ми најпотребнији.»
Господ му одговори:»драго моје дете ,ја те волим и не остављам.Кроз време твоје кушње и патње , када видиш само један траг стопа , то
Је када сам те носио.»

[Борислав]

Суштина вјере

Близанци у материци разговарају:
- Да ли верујеш у живот после рођења?
- Наравно, сигурно постоји нешто након рођења.
Можда смо овде баш зато да се припремимо на живот
после рођења.
- То је глупост. Нема живота после рођења. Како би
тај живот уопште изгледао?
- Не знам тачно, али уверен сам да ће бити више
светла и да ћемо моћи ходати и јести својим устима.
- То је потпуна глупост. Знаш да је немогуће трчати.
И јести својим устима, па зато имамо пупчану врпцу.
Кажем ти, после рођења нема живота.
- Пупчана врпца је прекратка. Уверен сам да постоји
нешто после рођења. Нешто посве другачије него ово
што живимо сада.
- Али нико се није вратио од тамо. Живот се после
рођења завршава. Осим тога живот није ништа друго
него постојање у уској и мрачној околини.
- Па не знам баш тачно како изгледа живот после
рођења, али ћемо у сваком случају срести нашу
маму. Она ће затим бринути за нас.
- Мама?!? Ти верујеш у маму, па где би по твоме та
мама била?
- Свуда око нас, наравно. Захваљујући њој смо
живи, без ње не бисмо уопште постојали.
- Не верујем! Маму нисам никада видео, зато је јасно
да не постоји.
- Да могуће, али понекад, када смо потпуно мирни,
можемо је чути како пева и милује наш свет. Знаш,
уверен сам да живот после рођења заправо тек
започиње...

[Борислав]

Очинско стрпљење

Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид.
Отац упита сина: “Шта је оно?”
Син одговори: “То је врана.”

Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”

Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”

Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:

“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”

Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става:
“Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”

[Борислав]

ЖЕЉА ЗА МИРОМ

Један непознат човек лупао је на врата једног манастира. Вратар га је упитао:
- Ко си и шта желиш?
- Ја сам Данте и тражим мир - одговорио је чувени песник.

Можда и ти, брате мој, тражиш мир. И ти живиш у некаквом узбурканом свету. Стил живота је толико заморан.
Желиш ли, уистину, мир? Где га тражиш?
Сасвим извесно не изван Бога, нити у преступању Закона Божијег, али ни у мучењу своје савести.
Желиш мир?
Помири се са Богом. Кад се твоје срце помири са Оним који га је начинио, Дух Свети и божанска аура ће испунити твоје срце.
Помирење дакле!

[Борислав]

Храст и трска

пред Тобом се клањамо...
савијамо стабљике наше...
уз молитве из храма и ми се молимо..Теби


Храстово стабло је одувек мислило да је јаче од трске. Говорило је себи:
- Ја стојим усправно у олуји. Не повијам главу у страху да би ме могла одувати, као што то чини трска.
Те исте ноћи подиже се силан ветар и ишчупа стабло храста.
- Благи Боже! - уздахнуше стабљике трске. Наш начин је бољи. Ми се повијамо, али се не ломимо.

[Борислав]

КРАЉЕВА СЕНКА

Краљ Македоније, Филип, био је човек опијен гордошћу, због силних победа у биткама. Насупрот њему, краљ Спарте Архидамос, био је човек понизан а како је био пријатељ са Филипом - бринуо се. Зато му је у једном писму писао:
"Филипе, погледај своју сенку на сунцу; ни мало није порасла после толиких твојих успеха."

Колико је човек безуман кад се хвали и горди својим успесима! Само човек, Богом просветљен, може размишљати о себи понизно, без величања.
Понизан и приземан, макар и тријумфовао.

[Борислав]

Писмени задатак

Учитељица никада до сада није имала пред собом тежи задатак. У њој су се сударале мисли и осећања, добошајући по њеном срцу. Зар је могуће, мислила је у себи, да ће једна наизглед безазлена тема, исказана кроз перо једног малог дечака од девет година, учинити да се оволико замисли.
Пред сам крај првог полугодишта, а по плану и програму кога се уредно придржавала, задала је својим ученицима тему за писмени задатак: «Шта желим од Деда Мраза?». Колико је могла да примети на дечјим лицима, на њима се огледало прегршт жеља. Али од свега ју је највише радовало то што ће се деца, кроз размишљање, забавити. Једва је чекала да стигне кући и види о чему су то мудровале дечје главице.
Неколико састава са врха су оправдала њена очекивања. Не скидајући осмех драгости са лица, она приступи и следећој свесци. На њеним корицама је прочитала име дечака кога је увек волела са пажњом да слуша, и кога је, неретко, умела да назове у себи, или гласно са колегама у зборници – стармали.
Већ код прве реченице осмех је ишчезнуо. Неуспевајући да повеже след реченица, читала их је једну по једну, сричући. Кад је стигла до краја, морала је да прочита све из почетка, па изнова и поново - као дете кад се учи читати, не би ли тек након неколико покушаја докучило и сам садржај, - да би, на крају, читав састав научила наизуст.

«Ја од деда мраза не желим ништа, јер не верујем у њега. Ако ми нешто треба, ја замолим мога Деду и он ми помогне. Зато што мој Деда постоји, а деда мраз не постоји. На њега је мој Деда пуцао за време рата и победио га је. Ми имамо Светог Николаја и у њега верујемо. Деда се на фронту молио Светом Николи да му помогне против духа деда мраза, како не би поробио нас, децу. Мој Деда каже, да ако би ја веровао у деда мраза, то би значило да су Срби изгубили у другом светском рату, што није истина и не може бити. И то је доказ да деда мраз не постоји. Ако му се други клањају, мој Деда и ја нећемо. Нити оној новој години коју он доноси, коју мој Деда назива «швапска», волећи једино ону коју Христос доноси овоме свету својим рођењем.

[Борислав]

Љубав

Ожени се син једне жене и дође до сусрета снаје и свекрве. Од првог дана снаха показа мржњу према свекрви тако да живот у кући поста неподношљив. На крају младожења упита супругу шта да учини да се стање промени? Она рече да мира у кући неће бити док јој не донесе срце своје мајке на тањиру.
Дуго се младић борио, надајући се да ће се ствари променити, али када више није могао да издржи између чекића и наковња он испуни женину жељу и уби мајку, стави мајчино срце на тањир и пође у кућу да га преда жени, али се успут саплете и паде. Тањир му испаде из руке, а срце које паде на земљу проговори:

- Сине, јеси ли се ударио?