Други народи о Србима

[Драгана]

*Чувени Италијански вајар и скулптор Енрико Паци (аутор споменика Кнеза Михаила-1882. год.) о Србији у свом писму:

''Ганутим срцем полазим из ове мале вароши, из овог красног средишта младе али витешке краљевине, посестриме моје отаџбине. Талијан сам душом и осећањем, а срцем одушевљени Србин.''

*21. мај 1809.(Аспен код Беча) - Наполеон Бонапарта (1769-1821) рекао је за Карађорђа:

«Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. То је Црни Ђорђе-њему припада слава највећег војсковође.

*Kad mu je poginuo jedan oficir 1806. u sukobu sa Crnogorcima, Napoleonov vojskovođa Loriston, osvajač Dubrovnika, pisao je:
"Još samo treba da mi dođe Karađorđe pa da doživimo katastrofu."

*Американац који је одабрао Србију Дејвид Ретклиф
Сомбор – На позив својих пријатеља, породице Перишкић, ових дана у Сомбору борави Американац Дејвид Ретклиф, магистар српског језика и књижевности.

– Што сам дуже овде, све сам уверенији да је моја одлука да останем да живим у Србији више него исправна. Ваш начин живота ми се свиђа, нема журбе ни напетости, људи су веома пријатни, гостољубиви а пријатељства негују као највећу драгоценост. Волео бих да се запослим баш овде у Сомбору, мислим да бих са својим знањем српског и енглеског језика био драгоцен свом послодавцу – прича нам Дејвид на течном српском језику.

*Leopold Ranke o Srbima i srpskim običajima na početku 19. veka.

Die serbische Revolution. Aus serbischen Papieren und Mittheilungen (1829)
Leopold von Ranke (1795-1886) je čuveni nemački istoričar (profesor istorije u Berlinu) koji je modernoj istoriografiji dao tri načela (treba pisati „onako kao što se dogodilo”, osnov rada je u arhivskim istraživanjima i istoriografija nije samo nauka nego i umetnost).

Najznačajnije delo o Prvom, ali i Drugom srpskom ustanku, odnosno Srpskoj revoluciji nastalo u prvoj polovini 19. veka, nedugo posle bune, svakako je knjiga slavnog nemačkog istoričara Leopolda Rankea „Srpska revolucija“ objavljena u Hamburgu 1829. godine.

Nastala je na osnovu građe koju je prikupio Vuk Karadžić. Njega je, u bečko leto 1828. godine, s glasovitim profesorom istorije na Univerzitetu u Berlinu upoznao Jernej Kopitar, cenzor za slovenske i grčke knjige pri austrijskoj vladi. Suočen s mnoštvom izvornog materijala koji mu je Vuk doneo, ali i njegovim pripovedanjem kojim je dopunjavao i povezivao dokumenta, Ranke se odmah prihvatio posla zapisujući u svoj dnevnik:

“Do dna duše i srca dirnula me je ta istorija živim pripovedanjem o pokretu najširega istorijskoga i političkog značenja. Leti 1818. godine sklopim po tome istoriju revolucije u Srbiji...”

Da je Rankeova knjiga zapravo zajedničko delo sa Vukom Karadžićem, koji je time ostvario davnašnju želju da se najnovija istorija Srbije pojavi na jednom od svetskih jezika i tako upozna „Evropu s našijem narodom“, svedoči i ovaj zapis nemačkog istoričara:

“Tad sam uzeo za osnovu ono što mi je kazivao Vuk, ali sam svaku činjenicu, svaku reč podvrgao ispitu, te mi je Vuk navodio od koga je što saznao, tako da su saopštenja tim načinom postala pouzdana. Raspored i sklop dela ostavljen je meni. Nikada nisam poznavao čoveka, u prostoti rođena, koji bi imao toliko veliku prijemljivost za dubok i naučni rad na nauci o jeziku i otečestvenoj istoriji...”

U svom delu „Srpska revolucija“, objavljenom 1829. godine u saradnji s Vukom St. Karadžićem, ovako opisuje život i običaje u Srbiji s početka 19. stoleća:

“…Srećom, uređenje Srbije omogućavalo je odvajanje jednog stanovništva od drugog. Dešavalo se da poneki Srbin doživi šezdeset godina ne videvši nikad neki grad (u kojima su živeli isključivo Turci). Živelo se što se moglo dalje od Turaka; na tom odstojanju održavali su se neobični oblici života.
Daleko gore u planinskim klancima, u dolinama reka i potoka leže srpska sela; kad imaju četrdeset, pedeset kuća, pružaju se na prostoru velikom koliko Beč sa svojim predgrađima.

Kuće stoje pojedinačno, daleko jedna od druge; svaka je zasebna zajednica... U glavnoj kući se retko nalazi neka izdvojena soba; tu spavaju otac i majka; vajati su za mlade bračne parove. Svi sačinjavaju jedno domaćinstvo; rade i jedu zajedno i skupljaju se u zimske večeri oko vatre. I kad umre otac, braća biraju najsposobnijeg između sebe za domaćina, starešinu, i ostaju zajedno sve dok ih veliki broj članova ne nagna na deobu. Često jedna kuća sačinjava čitavu ulicu.

Tuđe pomoći je malo potrebno. Muškarci sami grade kuće i vajate, prave, na od starina uobičajen način, plug i kola, ukrašavaju rezbarijama jaram za stoku, stavljaju obruče na burad, prave opanke od sirove kože. Za ostalu odeću staraju se žene: predu vunu i lan, tkaju platno i umeju da boje broćem.

Selu je potreban pre svega kovač da pravi alatke. Vodenice pripadaju većem broju kuća – svaka ima svoj dan…
Nigde niko ne slavi imendan, rođendan; svaka kuća ima svog sveca – zaštitnika i njegov dan se slavi svečano i sa gozbom.

Iz ovog patrijarhalno uskog kruga izlazi se u šire krugove nekim vrlo neobičnim putevima. Jedn od njih – pobratimstvo, svojstven je pre svega srpskom narodu... Smatra se da je za pobratima najsigurnije izabrati nekoga koga smo, recimo, sanjali da smo ga molili za pomoć u nekoj nevolji. Ovako pozivani ljudi nazivaju jedan drugog pobratimom...

Ženidba i udaja su, međutim, isto toliko stvar porodice koliko i pojedinaca. Domaćini obeju kuća ugovaraju ženidbu i udaju, i to ne bez poklona... To je, ipak, savez koji iz godine u godinu postaje sve uži i značajniji. On povezuje različite porodice putem udaje i ženidbe...

Kod Srba se nailazi na izvestan religiozan način mišljenja koji se trudi da poveže dve suprotnosti, veru i proviđenje koje vlada svim i, ako smemo tako da kažemo, neku vrstu obožavanja prirode; i jedno i drugo bez uticaja sveštenika.

Oni su, možda, od najstarijih vremena očuvali običaje koji ukazuju na tajanstvenu vezu koju čovek, živeći tako jednostavnim životom na njivi i livadi, vidi između sebe i prirode...”.

Ranke je tako, kako je zapisao istoričar Jovan Ristić, „stekao neosporno pravo na zahvalnost srpskog naroda; njegova je istorija večiti spomenik onome naraštaju srpskom čije je napore i žrtve on onako simpatično opisao, a da se nigde o objektivnost ne ogreši”.
Kralj Milan je Leopolda Rankea obdario ordenom Svetog Save.

*Karl Špiteler, švajcarski nobelovac ..14. decembra 1914. godine u Cirihu
Iz izvora srpskih narodnih pesama nobelovac Karl Špiteler dobio je podsticaj da napiše svoje delo ("Edžtramundana" 1881/82) u metrici srpske epike.

U svom znamenitom političkom govoru, održanom početkom Prvog svetskog rata, 14. decembra 1914. u Cirihu "Naše švajcarsko gledište", upozorio je svoje zemljake na strogu neutralnost, kako bi predupredio cepanje svoje zemlje.

U tom govoru o Srbima je rekao:

"O vrednosti i o pravu na život malih naroda i država mi Švajcarci, kao što je poznato, imamo drugačije pojmove. Za nas Srbi nisu ‘banda’, već narod i to narod sa takvim pravom na život i narod vredan poštovanja kao bilo koji drugi narod. Srbi imaju slavnu, herojsku prošlost. Njihova narodna poezija po lepoti nema ravne, a njihova junačka poezija je čak iznad svih, jer tako veličanstvene epske pesme kao što su srpske, od Homerovog doba nije stvorio ni jedan drugi narod.

Naši švajcarski lekari i bolničarke, koji su se vratili iz balkanskih ratova, o Srbima su nam govorili sa simpatijom i hvalom. Iz takvih svedočenja mi moramo da formiramo naše mišljenje, a ne iz neobjektivne huškačke ratne štampe".


---------------------------------------------------------------------------------------


Profesor za francusku književnost na ETH -Cirih, Paul Zajpe, u predavanju "Današnji događaji sa stanovišta Romanske Švajcarske" (1915).

"Zar nam borba koju velike nacije vode za svetsku vladavinu ne bi trebalo još jasnije da pokaže da se male zemlje moraju osetiti povezane posebnom zajednicom interesa? Niko ne zna šta nam budućnost može doneti, kako među ovim malim zemljama nema nijedne čija nezavisnost ne bi bila u opasnosti. Zato takođe ne razumem neograničeno omalovažavanje ili čak animozitet koji se u Švajcarskoj ponekad izražava prema Srbiji. Ja to sebi mogu da objasnim samo uticajem klevetničkog rata u štampi koji je već godinama vodila određena jevrejsko-nemačka štampa protiv ovog naroda, koji je baš sada istom dao tako sjajne dokaze hrabrosti.

Da li bi trebalo da postoji uverljiv razlog za to da mi Švajcarci želimo uništenje srpskog naroda? Ako želite da upoznate njegovu vrednost, onda pročitajte kod Rankea opis herojskih borbi u kojim je ovaj narod, sasvim upućen na sopstvenu snagu, izborio svoju nezavisnost i zbacio turski jaram.

Njegova hrabrost od tada nije se smanjila i nije li istom baš sada dokazao, pošto je izdržao tri strahovita rata jedan za drugim. Za ljude koji na takav način znaju da se brane, trebalo bi osećati poštovanje... ’Narod svinjara’, kaže se samo. Pa kako su nekad nazivali Švajcarce? Narod kravara! To je bio isti prezir velikih gospodara, istih neprijatelja.

Razlika je samo u tome da su Srbi protiv sebe imali umesto nekoliko hiljada, koje smo mi imali kod Zempaha i Morgartena, nekoliko stotina hiljada. Postoje velike sličnosti između nekadašnje Švajcarske i današnje Srbije.

Ja sam imao prilike da se uverim u to, kada sam sa ovim narodom živeo dve godine u ozbiljnom času njegove istorije. To su gorštaci i seljaci jednostavnih običaja i ratničkog duha. Oni su zaista zaslužili pravo na opstanak...

Mi želimo održanje pravedne ravnoteže, da se svakom pojedinom narodu obezbedi njegovo mesto pod suncem, mogućnost za slobodan razvoj njegovih snaga. Opasnost koja nama preti, jeste ta da bilo koji narod, koji god to bio, definitivno vlada svetom...."

*Gonoske Komai, "Jugoslovenski dnevnik„
Subotica, 7. decembra 1930.


JAPAN SRBIJI

O ti zemljo želja uzvišenih
Tvoja volja silna i ogromna
Povija se čak do zemlje crne
Tražeć iskru veličine bajne.

Kao bistri planinski potočić,
Što izvire u glečeru daljnom
I vijuga kroz planinsko žbunje
Žureć trudno samohranoj dolji.

A u putu sile skupljajući
Postav tako silnijem talasom
Hita žurno silnom okeanu
Ravan njemu i silom i snagom."

*Englez o Srbima

"Izgleda da ne znamo, da nedaleko od naše prestonice (Londona) - neka dva dana putovanja železnicom - nalazi se još jedna nerazvijena zemlja, vanredno plodna i vrlo bogata, čija je istorija čudnovatija od ma kakve vilinske priče - bajke, a narod je junačke rase i patriotski, koji može jednoga dana potresti celu Evropu„.

Ova knjiga, koju je Herbert Vivijan napisao o našoj otadzbini zove se "Srbija: raj siromašnog čoveka„.
(Snimak iz beogradskog lista
"Pogled„ za 1897)

[Драгана]

*Херман Геринг
"Врло, врло, врло поштен народ. Ваш свет, који сам досада тако мало прилике имао да упознам, одушевио ме је и остаће ми у вечној успомени."

*Ђузепе Гарибалди (1807-1882), италијански револуционар и борац за уједињење Италије, у време Невесињског устанка 1875. изјавио је да би се борио са Србима, само да није превише заузет сопственом борбом за Италију. Непроверен податак је да је Гарибалдијева бака по мајци била Српкиња.

Tada je (1875.)na strani Srba ratovao i jedan odred Garibaldijeve vojske pod komandom Celza Ceretija.

Italijan Đuzepe Barbanti Brodano, advokat iz Bolonje, dobrovoljac, stigao je u logor u Badovince, u kojem je, kao u mitskom Vavilonu, sporazumevanje dobrovoljaca teklo na svim mogućim evropskim jezicima. Barbanti se borio na drinskom frontu. Posle rata napisao je svoje uspomene pod naslovom „Garibaldinci na Drini”. Ta knjiga je velika potvrda koliko je zavoleo srpski narod, pa je tako i ostao zapamćen kao jedan od najvećih prijatelja kojeg su Srbi ikad imali.

Желиш ли да сазнаш другу једну оригиналност? Нема Србина слуге. Све слуге су странци: Грци, Румуни, Бугари, Њемци, Цинцари и Хрвати. Србин ће и мучно живети, али не може да се потчини вези сљепе покорности и такозваним понижавајућим занимањима .”

*Arčibald Rajs
(Hehtzberg u Badenu, 8. jul 1875 - Beograd, 8. avgust 1829)
Čujte Srbi
[1. juna 1928.]

Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao "čuvajte se" i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane.

Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo.

Ipak, uprkos svim tim nevoljama, veoma je malo vaših voljenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom.

Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem, jer sam gledao vaše vojnike, a oni su bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama Velikog oslobodilačkog rata.

Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas.

Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći u narodnu tradiciju. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja.
Vaš narod je gostoljubiv.

Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video.
Pogledajmo sada mane vašeg naroda.

Niste veliki radnici. često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da učinite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! Treba, ipak, reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najteži rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je toliko plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život.
Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost.

Postali ste strašno nezahvalni. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kada valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.

Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuje sebi isplaćivanje "penzija" koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.

Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. "Inteligencija" vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome, do ministra. "Inteligencija" Srbije skoro ništa nije učinila za svoju zemlju i jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno.

Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili "prostaci", dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo.

Kao i sva nemoralna bića, i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima.

Umesto da deluje pozitivno vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena.
Vaš narod je veliki ljubitelj političkih ili bolje rečeno, stranačkih vođa.

Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše sklonosti za stranačku politiku, pa sada imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta govorim – oni zgrću bogatstvo.
Tako su vam političari iskvarili zemlju.

Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je "štićenik" političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu.

Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Često nisu ni sposobni da obavljaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju.

Posebno dobro poznajem vašu policiju jer sam, na svoju nesreću, neko vreme sarađivao sa njom. U policiju su vam političari postavili ljude kažnjivane zbog krađe i drugih zlodela. Vaši policajci su, posebno u Južnoj Srbiji, krali od naroda i otimali novac. Prijavio sam to vašim vlastima, ali ti policajci-zločinci, koji su istovremeno bili i strančari, nisu bili kažnjeni, a mene su toliko izvređali da sam bio prinuđen da podnesem ostavku.

Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno.

Opasan vetar vam zahvata omladinu i gasi onaj pročišćavajući rodoljubivi plamen. Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje.

Savremeni mladić smatra da nije njegovo da obezbeđuje život državi, nego da je država dužna da njemu pribavi sve kako bi on mogao da vodi što je moguće prijatniji život. Otuda i ona jurnjava mladih za funkcijama. Svi bi da budu činovnici, i mladići i devojke. Vidite, mladi oba pola jako dobro znaju da sada u vašoj zemlji nije potrebno nikakvo znanje ili sposobnost da bi neko postao činovnik, potrebno je samo da ga pogura neki poslanik, ministar, ili uticajni političar-strančar.

Današnja omladina će vam odlučno reći da nipošto ne želi da gine, jer joj to ništa ne donosi. Zna ona iz iskustva, gledala je to svojim očima, i kako oni koji su se žrtvovali, kod vas, u vašoj modernoj Srbiji, dobijaju samo nogom pozadi.
Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.

*Прича, у ствари, почиње у време између два рата. Радослав Грујић је био један од најагилнијих прегалаца у оснивању факултета у Скопљу и његов декан у два наврата – од 1930. до 1933. и између 1935. и 1937. године (када се, на позив Српске православне цркве, вратио у Београд). Оснивач је Скопског научног друштва, као и Музеја Јужне Србије у Скопљу. Међу бројним сарадницима и пријатељима које је имао био је и колега Немац, историчар, који је једном приликом дошао са супругом у посету код Грујићевих.

Обилазећи српске манастире, дошли су и до Леснова, на обронцима Осоговске планине, југоисточно од Скопља, где су посетили Цркву светог Арханђела Михаила и пустињожитеља Гаврила, задужбину српског деспота Јована Оливера.

Разгледајући величанствене фреске, немачки историчар је посебно био фасциниран оном са ликом цара Стефана Душана (1331-1355), датираном у 1349. години.

У толикој мери да је у једном тренутку пред својим пријатељем Радославом изговорио:

- Супруга ми је трудна. Ако роди сина, даћемо му име Роберт Душан Оливер.

Касније, за време Другог светског рата, начелник за културу немачке окупационе војске у Србији постао је баш његов син – Роберт Душан Оливер, заслужан за спашавање мошти Св.Лазара из усташких руку.

[Драгана]

Iz knjige "Volim te, Srbijo" - zaspisi svetskih autora o Srbima i Srbiji

*Француски историчар Ернест Дени - "Велика Србија", 1915:
"Српски успеси се објашњавају научном надмоћношћу њихових виших официра и моралном вредноћом њихових војника." (реч је о балканским ратовима).

*Норвешки пуковник Карстен Ангел, учесник напада на Србију у I светском рату:
"Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју".

*Ханс Фогел, немачки војни лекар:
"У сваком рату и свакој војсци има забушаната, али у част српске војске морам рећи да у њој кукавичлук и дезертација на фронту пред непријатељем беху потпуно непознати".

*Француски публициста Огист Говен:
"Срби, према којима су људи Пеште и Беча показивали само презир пун омаловажавања, они "ништавни" људи, за које су се спремали да их у прах и пепео разнесу, учинише да беже пред њима заставе Франца Јозефа I... Ми присуствујемо ускрснућу Велике Србије на хрiшћанском истоку".

*Француски публицист Едуард Шире, 1917:
"Својим херојством у последњем рату, својим чудним одржањем дате речи, својим узвишеним мучеништвом, које је потврдило њену неразрушиву моралну снагу и своју скору ренесансу, Србија је скоком ушла у први ранг солидарности народа који се боре против тевтонске хегемоније, а за слободу света. Племенитошћу свога држања и етничком храброшћу у патњи, она привлачи општу симпатију и дивљење.
Отада, човек се пита каквим је чудом унутрашњег живота ова нација, увек гоњена и тлачена од својих суседа, умела да одржи интегритет своје савести и да проследи свој идеал упркос противних околности. То је један проблем народне психологије јединственог карактера.

Уосталом, велики генији су образовали нације за њихове специјалне мисије, са најразноврснијим етничким елементима. Ми овде видимо како подсвесно народна душа следује без увијања свом идеалу са етничким елементима хомогеним и да натерају целу нацију, као своје хероје, да то реализује.

*Француски маршал и српски војвода, Франше д Епере:
"Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.
Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих."

*Франц Тирфалдер, 1935:
"Много су ми пута учесници у тамошњем рату саопштили колико су их дубоко дирнули храброст Срба, њихово витешко понашање према победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и војничко држање."

*Константин Јиричек, чешки историчар:
"Срби и Српкиње средњег века беху лепи људи са правилним цртама... противно глатко избријаним Италијанима, Срби и остали народи источне Европе носили су дугу браду и косу... Песнички идеал беше жена отворено златне боје, као и у делима класичне старине... На старим фрескама и у описима приказују се Срби и Српкиње као високи и лепи људи са правилним цртама лица... Србин Босанац је по расту и данас виши од Србина из других крајева... Поред смеђе и црне косе, која преовлађује, има још и данас плавих људи...

*Фридрих Валиш, 1928:
"У Србији и Црној Гори виђа се ванредно велики број лепих жена. Са чуђењем ћете наћи у беди и прљавштини једне брдске колибе, жене класичне лепоте. Неупоредив је слободан, велики поглед тамних очију између дугих трепавица, а испод оштро изразитих обрва. Измешу усана лако извијених светле се правилни, бљештећи бели зуби. Лице је обавијено тамним таласима косе која се повија."

*Феликс Каниц, путописац:
"Као и данас, тако је и по византијиским изворима који су увек Словене строго оцењивали, храброст је била истакнута врлина Срба. Историја прича о многим српским људима који су се снагом, храброшћу и пожртвованошћу показали достојним места поред хероја свих народа."

*Фридрих фон Таубе, аустријски генерал:
"Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности, врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри народ чини као створеним за рат. Цео његов живот је суров, и од живота разнежених народа разликује се као небо и земља. Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају још од детињства."

*Јозеф Холочек:
"Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провидност уделила, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања."

*Ернест Дени:
" Срби имају једну достојну дивљења врлину, која је уосталом сасвим честа код Словена, они верују у снагу разлога и права, према речима апостола они се надају противно свим надама."

*Мадлен де Беноа - Сигоаје - "Српска отаџбина", Париз, 1917:
"И поред толиких несрећа српска нација није мртва. Она је прошла кроз највеће патње, али није изгубила своју животну снагу. Млада крв ври у њеним жилама. Ускоро ће процветати красан цвет слободе. Тирани је вековима нису могли да подјарме; она је увек кидала своје ланце.
Велике силе, љубоморне на њену младост, старе немоћне силе, могу покушати да је заробе; она ће порушити зидове своје тамнице. Сан о Великој Србији јасније се очитава за време искушења. Јака и већа Србија цела ће васкрснути. Противнички народи покушаваће узалудно да она заборави свој сан; она има снагу младости, снагу која ће одбити границе немогућег."

*Француска књижевница Женина Клапје - "Легендарна Србија", Париз 1918:
"И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче светском методском испитивању и бунтовно се одупире, недајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити.
Српска душа је толико јака, да је ништа неможе сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи патрифициран. Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечје лакше не отвори и разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче."

*Емил Оман, сорбонски професор, 28. јуна 1915. започиње предавање речима:
"Говорићу вам о Србији. Могао бих вам говорити о војничкој Србији, о победама које су задивиле Европу. Аустријске провокације, увод у садашњи рат, провокације у којима су се дипломате и професори универзитета такмичили износећи лажне документе, биле би исто тако интересантна тема. Али, макар вас и разочарао, ја ћу се вратити даље у прошлости потражити у прошлости одговор на питање које нам поставља свака српска победа.
Како је било могуће, у садашњем времену великих државних скупина, да се та мала држава могла родити, живети и уздићи дотле да игра важну улогу у драми која данас потреса добру трећину човечанства? Која је то вила дала овој држави - чим се појавила на карти - толико енергије, да може - као Херкул из колевке - да одбије налете чудовишта, двоглавог хабзбуршког орла? То је српска вера."

*Рене Пинон, француски публициста:
"Природно је било да сва српска срца вибрирају кад слушају о славним делима своје браће која су обновила подвиге легендарних хероја, прослављене у народним песмама које стари барди опевају жалосним гласом уз гусле, и која су осветила, после толико векова, хероје умрле на Косову око краља Лазара. Али овог пута не беху епска приповедања песмом улепшана, која су текла од уста до уста; до су биле аутентичне вести о хероизму и победама српским, потврђене са 300 заробљених турских топова поређаних у Београду уздуж старе тврђаве.

*Аустроугарски фелдмаршал фон Боројевиц:
"Срби се боре до бесвести, они су чудни борци, агресивнији дивљачнији и енергичнији од Руса; имају више иницијативе и самосталности."

*Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, 1915, својим војницима пред полазак на српски фронт:
"Ви не полазите ни на италијански, ни на руски ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе."

*Аустријски принц и мађарски маршал, надвојвода Јосиф Хабсбуршки, обраћајући се Јовану Дучићу:
"Српска војска је прва и најхрабрија војска у Европи. Ја то знам из сопственог искуства, јер сам против ње пошао да ратујем на Дунаву. Господо, шта сте ми учинили тога дана; после борбе која је трајала свега пола сата, ви сте уништили моју дивизију. Моји батаљони били су просто збрисани вашом ужасном ватром..."

*Дневна заповест немачког цара Вилхелма, својим војницима пред полазак на Србију:
"Јунаци! Шаљем вас у рат против једног малог, али веома храброг народа. То су Срби, који су за време три недавна и врло тешка окршаја са Турском, Бугарском и Аустро - Угарском пружили свету доказа о најубедљивијим врлинама и сјајним војничким способностима, и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу, уписали током четири године само ненадмашне и славне победе."

[Драгана]

Francuski pisac Patrik Beson u razgovoru za Glas

Srbi su inteligentan i miran narod
Beogradsko nebo je ono što bih želeo da vidim kad budem umirao. Treba, dakle, sve da učinim da bih umro ovde
Jedan od najpoznatijih francuskih književnika Patrik Beson, koji je našu čitalačku publiku osvojio romanima „Dara”, „Vetina zavođenja”, „Brabanovi”, „Titanika”, boravio je nedavno u Beogradu da bi predstavio svoj najnoviji roman, „Hristov grob”, u izdanju „Rada”, a u prevodu Dane Milošević.

Nije vas nekoliko godina bilo na srpskoj književnoj sceni. Kako ste doživeli ponovni susret sa srpskim čitaocima?
Više je od deset godina kako objavljujem knjige u Srbiji. „Hristov grob” je dvadeset peta ili dvadeset šesta. Pošto ne razumem baš dobro srpski, osim kad mi se priča veoma polako i veoma jednostavnim rečima, sa svojim čitaocima ne mogu da komuniciram drugačije nego očima. U njima vidim ljubaznost koja me je, počev od moje prve knjige objavljene ovde „Krik protiv klevetnika Srbije”, uvek uzbuđivala. LJudi mi ne izgledaju srećniji nego za vreme rata. Oni izgledaju obuzeti različitim svakodnevnim neprijateljima. To je zato što su sada u punoj krizi koja je prouzrokovana prelaskom iz socijalizma u kapitalizam i čije su žrtve već bili toliki Rusi, Bugari, Rumuni i Albanci.

„Hristov grob” predstavlja svojevrstan književni iskorak. Otkud zanimanje za tematiku krstaških ratova?
Legendarni, mitski i čudesni svet, svet srednjeg veka i krstaških ratova poželeo sam da upoznam kao što se upoznaje jedna umetnost, jedna zemlja ili jedna žena. Poželeo sam i više od toga, ne samo da ga upoznam nego i da ga posetim. Dakle, uzeo sam svoje pero i krenuo tragom svetog Luja, Godrfroa de Bulona i Retbifa. U mom romanu sveti Luj govori, a to je prvi put da on govori u jednom romanu. Reč je o jednom ekskluzivnom intervjuu. Inače, to je moj prvi roman posle 1995. godine koji ima izvestan uspeh kod čitalaca u Francuskoj. Rasprodat je u tiražu od dvadeset pet hiljada primeraka.


CENZURA ZBOG NAKLONOSTI SRBIMA

Tokom deset proteklih godina bio sam izložen snažnoj cenzuri medija, knjižara pa čak i čitalaca zbog moje pozicije u korist Srba. Peter Handke, Vladimir Volkov, koji, nažalost, danas nije više među živima, imali su isti problem kao ja. To je sasvim mala, beznačajna cenzura kada se poredi sa brojem mladih Srba koji su poginuli za odbranu svoje domovine, boreći se protiv zavere međunarodne zajednice.




Zanimljiva je vaša opaska da je čovek u srednjem veku bio plemić ako je pobio mnogo ljudi, a sad ga šalju pred tribunal...
Zatvor u Sheveningenu je imao tri žrtve. Kada ćemo imati i četvrtu, to je pitanje. Haški tribunal je košmar međunarodne javnosti. Uostalom, Sjedinjene Američke Države ga ne priznaju. Procesi su smešno dugački, a kazne su smešno teške. Kao što kaže Vilard u Kopolinoj „Apokalipsi danas”: „optužiti nekog za rat u Vijetnamu ravno je kažnjavanju učesnika trke u Indijanopolisu”.

Priča u vašem romanu „Hristov grob”, premda poprilično brutalna, ostavlja puno prostora i za ljubav. Kako je to moguće?
LJubav vlada svetom. O njoj se misli, ona se traži, za njom se žali, ona se neguje, ona se nipodaštava... Prema njoj smo nemarni, gubimo je. Ima toliko ljubavi koliko ima ptica ili cveća. Nećemo voleti dete kao što volimo ženu. Nećemo voleti ženu kao što volimo roditelje. Nećemo voleti roditelje kao što volimo svoju mačku. Sve ljubavi su različite.

Kako vidite Srbe i Srbiju danas, kad ih bez sumnje poznajete mnogo više nego onda kad ste u Francuskoj 7 promovisali knjigu srpske odbrane „Krik protiv klevetnika Srbije”?
Srbi mi izgledaju sve tajanstveniji što godine prolaze. Prepreka zvana jezik mi odmaže da ih bolje upoznam. To je jedan elegantan narod, inteligentan i miran, koji zaslužuje da upozna prosperitet. Pred njim je velika budućnost. On ima visok kulturni i intelektualni nivo koji treba da mu obezbedi dobru poziciju u ovom svetu koji je sve više i više tehnokratski.

Nije vam ponestalo hrabrosti da nedavno izjavite da je „Kosovo srpsko” i da je „kolevka Srbije”...
Albansko Kosovo - to bi bilo isto kao kad bismo dozvolili Alžircima da upravljaju Francuskom. Primedba: Francuzi su prilično dobro upravljali Alžirom.

Oni koji vas bolje poznaju znaju za vašu fascinaciju Beogradom. Šta vas to u srpskoj prestonici najpre fascinira?
Beogradsko nebo je ono što bih želeo da vidim kad budem umirao. Treba dakle sve da učinim da bih umro ovde.

Mila Milosavljević

[Драгана]

Pismo Franca Vebera srpskom narodu

5.Jul, 2006

Dragi Srbi,

Kosovo je Srbija! Kosovo je deo same suštine i duše Srbije. Kosovo, to nije samo istorijski i legitimni deo prelepe zemlje Srbije, to je Srbija kao otadžbina, kao civilizacija i kao sudbina.
Srbe ne određuje ni rasa, ni jezik, ni vera. Određuje ih slavljenje kosovskog žrtvovanja 1389. To slavljenje se izrazilo kroz jedinstvenu epsku poeziju, koja je toliko uzbudila Getea i celu generaciju evropskih romantika.
Srpsko Kosovo, prožeto čudesnim crkvama i manastirima, beše nebeska kapija. To bogatstvo se u Evropi može porediti samo sa Toskanom, Anžuom, Burgonjom ili Svetom gorom.
Stoga, i predaja Kosova ne predstavlja samo politički poraz, već i odricanje od svih temelja evropske civilizacije. Zapanjeni smo i ojađeni Evropom koja se tako hladno, iz kukavičluka ili ravnodušnosti, odrekla tog žarišta svoje civilizacije.
Preko 150 pravoslavnih svetinja porušeno je na Kosovu otkako je ta oblast pod međunarodnom administracijom. Tolika nedela ni Turci nikad nisu počinili! Kakve li sramote za NATO, kakve li sramote za Ujedinjene nacije!
Kao zaštitnik prirode i kulture, ja sam se potrudio, posle odbrane svetilišta u Delfima, da skrenem pažnju sveta na sudbinu kosovskih manastira. Te svetinje bi trebalo da budu pod prioritetnom zaštitom Uneska. Ali „međunarodna zajednica” koja se toliko uzbudila kad su Talibani srušili kamene bude, ostala je gluva pred našim vapajima!
To znači samo jedno: da je Kosovo duhovna stvar, a duhovne stvari smetaju onima koji nam pripremaju svet zasnovan na potrošnji i zadovoljavanju najnižih pobuda. Ne pristajmo na svršeni čin! Branimo, uporno branimo Kosovo! Branimo ga ne samo iz ljubavi prema Srbiji, već i iz ljubavi prema Evropi i njenoj civilizaciji.
Kosovo je oteto od Srba, to ceo svet zna, pomoću svirepog i nekažnjenog bombardovanja, koje je od te pokrajine napravilo deponiju nuklearnih otpadaka. Od toga i sami NATO vojnici danas umiru. Ništa manje strašno i zabrinjavajuće: Kosovo je od 1999. prepušteno teroru mafije koja je tu stvorila uporište šverca droge, terorizma i prostitucije.
Kosovo s kog su proterani Srbi postalo je crna rupa Evrope!
Tvrdim i proklamujem: u interesu osnovnih vrednosti Evrope, hitno je da se Kosovo vrati srpskom narodu. Suživot s albanskom većinom je moguć. Rešenja postoje. Ali nikako se ne smemo, kako to čini ona slepa Evropa, miriti sa svršenim činom i žmuriti pred nepravdom i nasiljem!

Živelo Kosovo! Živela kulturna i duhovna riznica Evrope!

ФРИДРИХ ВИЛХЕЛМ ФОН ТАУБЕ,немачки писац(1777)
Сви Срби у аустријским и маџарским земљама имају много лукавости,прирођене духовитости и притворености,сељаци нису тако глупи и будаласти као у осталим земљама...

ОТО ПИРХ,пруски гардијски официр(1829)
Весело расположење не напушта Србина готово никад;свуда се изражава наклоност ка дружењу и гостољубивости.

АЛБЕРТ ВИРТ,немачки публициста(1914)
Народне особине (Срба) су:смисао за породице,љубав према родитељима,љубав слободе и отаџбине,храброст,гостопримство,умереност,с друге стране:свађалачки дух,препреденост,празноверје.


Harold Pinter i Srbi

Zašto organizatori i Savet ovogodišnjeg Sajma knjiga nisu upravo za „počasnog gosta” koji bi i otvorio Sajam knjiga doveli britanskog pisca svetskog ugleda Harolda Pintera, najnovijeg laureata Nobelove nagrade za književnost? Harold Pinter važi za najeminentnijeg predstavnika engleskog dramskog teatra druge polovine 20. veka. Iz njegovog opusa, posebno su izdvojene drame kojima se proslavio: Soba, Rođendan, Povratak, Tišina, Noćni izlazak, Nastojnik, Stara vremena, Lift za kuhinju. Neki od navedenih komada igrani su i u našim pozorištima u ranijem periodu. 1999. izvedeni su njegovi Glasovi i Neka Aljaska i kao teme „savršeno su se uklapale u našu svakodnevicu”. Kod nas su u poslednje vreme objavljene tri knjige ovog značajnog pisca: Izbor iz angloameričke drame, Izabrane nove drame i Razni glasovi: proza, poezija i politika koji i predstavljaju esenciju onoga što on piše.

Švedska Akademija je uvažila i Pinterov angažman u kampanjama za ljudska prava, posebno u vezi sa ratom u Iraku. U njegovom stvaralaštvu preovladava interesovanje za nesrećne ljude, njihove mračne strane, unutrašnje strahove, čežnje, osećanja krivice... a pre dve godine objavio je i zbirku antiratne poezije.

Harold Pinter je, spajajući dramu apsurda sa apsurdom društvene scene, postao dramski velikan sadašnjice. Pinter je pisac koji veruje u moralnu ulogu intelektualaca u ovom dobu, žestoki kritičar svih intervencija i ratova koji se vode širom sveta.

Uvek na strani ljudske patnje, Harold Pinter je snažno reagovao na politička zbivanja i u svojoj zemlji i svetu. Agresiju NATO na SRJ 1999. godine javno je nazvao „banditskom akcijom”, a nedugo zatim izjavio: „Sramota me je što sam Britanac. Bler, Kuk i Robertson upustili su se u okrutna ubistva”; „Amerika je postala nekontrolisana i opasna sila, čija se politika svodi na devizu – (ne mareći mnogo za dobar rečnik) poljubi me u stražnjicu ili ću ti razbiti glavu. Predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević ne ispunjava taj zahtev, ali ga zato ispunjava premijer Toni Bler.” Nakon toga, buru u britanskoj javnosti izazvao je prilažući svoje ime „Međunarodnom komitetu za odbranu Miloševića”, mada je isticao da nikada i nigde nije izjavio da je Milošević nevin, već da je samo tražio „pošteno suđenje” bivšem jugoslovenskom predsedniku. Bezbrojne optužbe i zamerke na svoj račun, povodom izjava, Pinter je odbacio tvrdnjom: „Okružen sam neprijateljskim, novinarstvom zato što izražavam svoje misli. Žalosna je tradicija umetnika u Britaniji da ćute i pišu.” Jedna od Pinterovih reakcija na kritike napisana u londonskom „Gardijanu” bila je: „Agresija NATO je loše smišljena, pogrešna i katastrofalna. Ona je takođe totalno ilegalna i verovatno označava poslednji ekser na mrtvačkom sanduku Ujedinjenih nacija.” Na kongresu analitičkih psihologa javno je iskazao svoj politički stav, uveravajući britanske psihologe: „Tvrdim da bombardovanje srpskih civila nije nimalo slučajno, već namerno terorisanje nevinog naroda. Velike količine eksploziva bačene na Srbiju nanele su ogromne štete nenadoknadivoj kulturnoj baštini. To je psihotički vandalizam.”

Za svet zabrinuti nobelovac Harold Pinter je zbog svojih oštrih i javno iznošenih stavova, mnogi su primećivali, bio i ostao trn u oku „zapadne demokratije”. Komentar doslednog laureata bio je: „Da im je da me nekako ućutkaju.” Na samu vest iz Stokholma, da je dobitnik Nobelove nagrade, Harold Pinter, u svom stilu, ponavljao je dvosmisleni odgovor: „Čudim se, čudim se”.


......................................

Peter Handke - Zašto volim Srbe

ZASTO VOLIM SRBE: SIN SLOVENKE I NEMCA PETER HANDKE
SRAMOTA JE RASPIRIVATI MRZNJU

Esej najslavnijeg austrijskog pisca Petera
Handkea „Pravda za Srbiju” izazvao je lavinu
napada u nemackoj stampi koja se već dokazala
u krajnje pristrasnom i neobjektivnom
prikazivanju dogadjaja iz najnovijeg balkanskog
rata. Zato se novinar „Cajta” VILI VINKLER
obratio samom Handkeu da objasni zašto je
postao advokat jedne odavno izgubljene stvari
Hamburg, 2. februara
Na početku svoje karijere 1966. godine kategoricno ste
izjavili: „Kada pišem, ne interesuje me takozvana stvarnost”.
Šta motivise coveka da ustane od pisaceg stola i otputuje u
Srbiju?
- Mislio sam da ne može biti onako kako se stalno prica. Kao
što se u vesternima covek otisne u zemlju o kojoj je čuo samo
loše glasine, pa ga bas zbog toga privlaci. On cuje da tamo
jedino ima korupcije, kurvi ili da se ubijaju.
On, dakle, ide u Tumbstoun...
- Zašto da ne. Toliko je svakodnevno ocrnjen da smo o njemu
stekli cudnu, mracnu sliku. Ne ja, već deo moje svesti. Sve ove
godine uvek sam hteo da idem u Srbiju. Sada moram da idem
tamo, rekao sam svojoj ženi, to moram da vidim. Niko ne piše
o zemlji, kako ljudi žive tamo. Moja žena je rekla, ako ides
poći ću sa tobom. Vencali smo se u oktobru, a putovanje u
Srbiju je, iako zvuci apsurdno, naše svadbeno putovanje...


....................................................

Arčibald Rajs

Čujte Srbi

[1. juna 1928.]

Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao „čuvajte se” i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane.

Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo.

Ipak, uprkos svim tim nevoljama, veoma je malo vaših voljenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom.

Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem, jer sam gledao vaše vojnike, a oni su bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama Velikog oslobodilačkog rata.

Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas.

Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći u narodnu tradiciju. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš „bog” nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja.

Vaš narod je gostoljubiv.
Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video.

[Драгана]

VESLI KLARK
Dve istine o srbima



O Srbima kao ljudima, ratnicima, rodoljubima, slobodoljubivom moralnom i poštenom narodu, ispisani su tomovi knjiga, veliki broj novinskih, publicističkih i drugih radova koji verno odslikavaju osobine i moral jednog od najstarijih naroda na Balakanu i Evropi. Evidentno je da su se o Srbinu – čoveku i ratniku, najpohvalnije izražavali i njegovi najljući protivnici s kojima se tokom viševekovnih buna ustanaka i ratova, borio na svojim etničkim prostorima.
Pre i posle Kosova, Srbi su uživali ugled kakvim se nisu mogle da pohvale mnoge nacije daleko naprednije i u ekonomskom i u vojnom i u kulturnom pogledu. Odlučnost i odvažnost Srba u odbranu slobode, pradedovskih ognjišta, pravoslavlja i ljudskog dostojanstva, prisutni su u kazivanjima prenošenim s kolena na koleno, legendama, narodnim pripovetkama i pesmama, književnim delima, udžbenicima i mnogim istorijskim radovima. Iz ustanaka i ratova koje su vodili tokom 19. i 20. veka, ostalo je more pisanih materijala koji ubedljivo govore da su Srbii i u dobru i u zlu, i kao pobednici i kao poraženi, uvažavali čoveka kao ljudsko biće, bez obzira bio on njihov sunarodnik, saveznik ili neprijatelj. Srpski vojnik je sa zarobljenim neprijateljem, mada i sam danima gladan, delio poslednji zalogaj hleba. Mnogo je primera koji svedoče da su u srpskim previjalištima i bolnicama, zarobljeni neprijateljski vojnici imali isti, često i bolji, tretman od srpskih vojnika.

Daleko bi nas odvelo nabrajanje svih primera zabeleženih o navedenim osobinama Srba. Dovoljno je, stoga, reći da ih nisu poricali, već otvoreno isticali, mnogi umni i vidjeni ljudi zemalja koje su putem ratova kidisale na srpske etničke prostore. Pisali su o tome Turci, Bugari, Nemci, Austrijanci, Madjari, Italijani i drugi čije su horde ranijih vekova, a i u novije vreme – kao NATO na primer, nasrtale na srpske zemlje. I danas, u prvoj deceniji 21. veka, veliki broj uglednih i istaknutih ličnosti iz čitavog sveta – političara, književnika, ekonomista, pravnika, publicista, novinara i drugih uglednih ličnosti, uz pohvale srpskom vojniku i čoveku, sa gnušanjem osudjuju zemlje NATO, SAD pre svega, kako zbog mučkog bombardovanja Srbije 1999. godine, tako i danas zbog pravnog i fizičkog nasilja u oduzimanju Kosmeta, najsvetijeg dela srpske pradedovske zemlje.

Jave se , nažalost, na sopstvenu sramotu i sramotu svoje nacije, pojedinci bez ikakve reputacije u svom i širem okruženju, koji, povodeći se za dnevnom politikom i ostvarenje svojih egoističnih i karijerističkih ambicija i interesa, imaju neku svoju, tendenciozno iskrivljenu, “istinu” o Srbima. Jedan od tih ljudi, kojima termin “ugledan” nikako ne pristaje, Ričard Holbruk – sada već bivši političar, izdao je knjigu o Dejtonskom sporazumu u kojoj navodi pored ostalog da “Srbi u prvi mah deluju hrabri i tvrdoglavi, robusni i nepoverljivi, ali kada im pridjete blizu i stavite pištolj na slepoočnicu, naglo popuštaju…”

Mada na prvi pogled neverovatno zvuči, te reči je glavom i bradom izgovorio, to jest napisao, čovek koji je jedinu svetsku velesilu do juče predstavljao u Organizaciji ujedinjenih nacija i koji je u velikoj meri doprineo mučkom i zločinačkom tromesečnom bombardovanju Srbije. Zahvaljujući njemu, koji se nekritički i neljudski zalagao za sprovodjenje planova svojih šefova Klintona i Olbrajtove, širom Srbije nikli su grobovi u kojima su sahranjivane bebe izginule u porodilištima, deca predškolskog uzrasta čiji su životi prekinuti eksplozijama NATO bombi u roditeljskim domovima, mladići i devojke čiji je životni put zaustavljen na mostovima, u vozovima, autobusima, stambenim zgradama, na pijacama… Nabrajanju žrtava i materijalne štete nikad kraja – ali se s pravom nameće pitanje: šta ljude poput Holbruka navodi da umesto pokajanja i izvinjenja za suludi napad na malu miroljubivu zemlju i dalje duvaju u ratne trube, uz zapenušene pretnje o “pištolju na slepoočnici?”

Odgovora na to pitanje ima više. Neka od njih spadaju u domen psihijatrije, na neka bi odgovor mogle da daju pedagofija i andragogija, ali je, izgleda, pravi odgovor u srpskom čoveku i vojniku koga nisu zastrašile bombe i rakete, koji se borio viteški i gotovo puna tri meseca dostojanstveno prkosio najmoćnijoj vojnoj koaliciji na svetu. Bio je to težak i neočekivan udarac za Belu kuću, Pentagon i NATO štab u Briselu, gde se kalkulisalo da će Srbi za samo nekoliko dana biti bačeni na kolena. Takva procena počivala je na izveštajima i “stručnim” procenama Holbruka, kome su asistirali sekretar i komandant NATO – Havijer Solana i Vesli Klark. Takav razvoj dogadjaja, pored moralnog kraha, zapretio je u jednom trenutku raspadom NATO alijanse. Jer, umesto na samo “nekoliko”, rat se protegao na predugih sedamdeset i osam dana, od kojih je svaki proticao u znaku moralnog i vojničkog fijaska udruženih snaga devetnaest zemalja. A taj fijasko se ogledao u činjenici što su umesto na srpsku vojsku, koja kao da je u zemlju propala, krstareće rakete, kasetnim i projektilima sa osiromašenim uranijumom, masovno zasipali sela i gradove, bolnice, škole, obdaništa, porodilišta, pijace stambene zgrade… Uporedo s tim, i pored neviđene medijske halabuke u satanizovanju Srba, nisu pred svetom mogle da se sakriju nevine srpske žrtve, jer su čak i u zemljama članicama NATO svakodnevno pristizali novinski, audio i vizuelni izveštaji o “učincima” alijanse u ubistvima civila i divljačkom rušenju, stambenih, privrednih i mnogih drugih objekata.

Umesto bilo kakve polemike sa čovekom kome danas niko u svetu ništa ne veruje, osim pripadnika nekih nevladinih organizacija u Srbiji, treba podsetiti na reči koje su neposredno posle Prvog svetskog rata izgovorili stranci o Srbima. Evo šta je Viljem Drugi Hoencolern, nemački car, rekao 1915. rekao vojsci koja je krenula na Srbiju: “Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata – protiv Turaka, Bugarske i Austrougarske – dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su na zastavama poprskanih krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede…”

August fon Makenzen, nemački feldmaršal, neposredno pre napada na Srbijuporučuje svojim vojnicima: “Vi ne polazite na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali narod ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije”. Srpska vojska ne samo da je na bojnom polju pomračila slavu nemačke armije, već je i Makenzena lično ponizila, zarobivši ga 1918. godine.

Austrijski general Alfred Kraus, takodje ima visoko mišljenje o Srbima zbog čega se ne ustručava da kaže: “Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni s malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vodjeni, mržnjom i oduševljenjem zagrejani za borbu, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani”.

Mnogo reči hvale o Srbima i srpskoj vojsci izrekli su i njihovi ratni saveznici. Francuski maršal Franše d’ Epere ne krije oduševljenje o kvalitetima srpskih vojnika, zbog čega se gotovo pesnički pita: “Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su seljeci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva”.

Mnogo je takvih izjava i prikaza u štampama mnogih zemalja sveta, zabeleženih kao validne istorijske činjenice. Medju tim brojnim primerima, posebno je zanimljiva izjava češkog književnika Ervina Kiša, kaplara 11. puka 9. austrugarske divizije i učesnika Kolubarske bitke: “Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je sloboda malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih”, piše on. “Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila – volja savladjuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu”. Valjalo bi da ovo pročita i gospodin Holbruk. I ne samo on.

Radisav RISTIĆ

[Драгана]

*Габријел Мије (Француска), 1919.
Захваљујући својим црквама и културном наслеђу, Срби су успели да победе своје непријатеље, сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу.

*Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости

*Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.
Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе.

*Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.
Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света.

*Лео д` Орфер (Француска), 1916
Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе.

*Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.
Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село.

*Данијел Ђанкане (Италија), 1993.
Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије.
Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст.

*Никола Томазео (Италија), 1844.
У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!


*Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата.

*Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
"Другови! Косово! Косово!"
Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли. Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.
Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.

*Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.
"Био је ту један професор, резервни официр као и већина његових колега. Он је са својим пуком марширао по страшној врелини и по тим ужасним македонским сеоским путевима. Марширали су километар за километром битка је била у пуном јеку, чули су се топови бедник би био онај ко прилегне. Професора су страшно болела стопала, била су као крваво месо. Онда је један војник рекао:
- Драги капетане, мора да је гадно ићи овако много на таквим ногама; ти ниси навикао на пешачење, овако као ми војници.
Професор је одговорио:
- Брате! Не ходам ја ногама; да ходам њима, одавно бих се срушио у јарак!
- Па чиме то један учен човек хода? – упита војник.
- Вољом, пријатељу – одговори професор.
И онда су обојица наставили, али војник је мислио да ипак не би било од штете да капетана ухвати под руку.
- Јер ја имам и воље и ноге. – рече.
- Ја сам сељак."

*Џон Рид (САД), 1915.
Пуковник, два капетана, четири поручника, један каплар и два редова сели су за сто с нама. У Србији, изгледа, не постоји глупа традиција да дружење официра и војника разара дисциплину. Много пута смо у ресторанима приметили како обичан војник или подофицир приђе столу за којим седе официри, салутира у ставу мирно, а затим се рукује са свима редом и седне. И овде је наредник који нас је послуживао за столом сео с нама да попије кафу и био нам званично представљен."

*Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.
"Међутим, научио сам да мало читам србски, или када сам на улици, стално се вежбам у изговору слова у фирмама на трговинама, често на задовољство пролазника. Ономад сам гласно срицао фирму једног трговца ножевима и шеширима са знаком анђела, када ми шегрт једног обућара, који ми се приближи, можда из љубопитства, исправи једну велику грешку и одржа читав говор од кога не разумедох ни једно слово. Рекох му: Falla brati (хвала брате), па се опростисмо са највећом учтивошћу."

*Флора Сандес (Енглеска), 1917.
"Један дан раније пало је неколико бомби у близини једног италијанског логора и Италијани се разбежаше. Једна чета гладних Срба са највећом присебношћу искористи ту прилику да покупи из напуштеног логора сав хлеб и све остало што је било за јело, а доцније су говорили како би желели да аероплани тако долазе сваки дан."

*Валтер Менсфилд, из говора америчким Србима, на Видовдан 1953
Слобода или смрт! Велики закон и још већи идеал, за велика времена и велике људе. Да је и дело било у складу са идеалом, уверио сам се када сам са генералом Михаиловићем бранио и ослобађао српске крајеве.Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. Један од великана, мој добри и никад прежаљени Чича, живеће у мени све док ме буде било.Гледао сам га са свих страна које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама, кад се све верније види и упамти. Било да је прах пред очима, смрт вреба или неправда боли, он је увек био велики...

У ноћи, 18. августа 1943, спустио сам се падобраном на падине планине Чемернице, где су ме дочекали људи-џинови и одвели ме своме генералу. Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, с искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу.Ни по оделу, ни по начину живота, између њега и његових људи није било разлике у ма чему. Тога часа, осетио сам човека рођеног за друге, који се више брине о ближњим својима, међу њима и о мени, него о самом себи.

Од тада смо делили, заједнички, и добро и зло, увек у покрету између живота и смрти, заседа и изненађења. Још и сад чујем његов благи, братски глас:"Све ће бити добро, Бошко. То име добио сам у његовој герили. Присебност, храброст и сналажење током свих операција красили су генерала Михаиловића. У том витешком срцу, лежале су и све велике људске врлине, међу њима и ратно частољубље и ретка хришћанска самилост.Зато Чича није, зарад своје славе, пред страшне нацистичке чељусти бацао децу Србије никада, кад би он сам у томе могао да их замени. Штедео је невину крв и клонио се безнадежних битака по сваку цену.Није хтео да својој слави друге жртвује и да своју славу зида на хиљадама невиних и непотребних гробова.

Током тешке зиме 1943. године, заједно смо се пробијали кроз долине смрти. А већ тада, у долинама Техерана, Радио-Лондон је славио човека који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама демократске државе подигне комунистичку Ћеле кулу. Кад смо се 1944. растали у братском загрљају и војничком осећању, био је насмејан и поред срамотних техеранских одлука. Дубока туга је, ипак, сенчила Чичине очи, јер смо већ слутили какви се дани ваљају иза брда.

Шта је дошло с издајом верног савезника и поклањањем Југославије белосветском комунизму познато нам је свима. Наступио је рај, али пролазни и варљиви рај, за крволоке, а ропство, беда, тамнице, логори и лудачки експерименти сручили се на несрећни народ. Историја све исправља и мртве праведнике диже из гробова. То историја и ми сви преостали дугујемо генералу Дражи Михаиловићу, великом јунаку, верном савезнику, издатом мученику и ретком праведнику.

*Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба (у централној Европи) , установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај limes није представљао етничку границу. Да нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже:
Aко нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска.

*Петер Хандкe Танјуг
[објављено: 23.02.2008.]

Протуве признале државу протува

Париз – Признајући албанску државу Косово, Европа је дефинитивно изгубила срце, написао је Петер Хандке, аустријски писац који живи у Француској, у данашњем издању дневника „Фигаро“. „Признајући албанску државу Косово, Запад је једним јединим смртоносним ударцем одузео српском народу на Косову домовину и учинио од њега заточенике и избеглице у сопственој земљи“, написао је Хандке у веома емотивном тексту.
У тону којим је изразио дубоки осећај неправде нанете Србији „признањем албанске државе Косово“, он је констатовао да је „наша цењена Европа дефинитивно изгубила срце“. „Признајући албанску државу Косово, самопрокламовани лекари западне хемисфере су у великој мери стали на страну једног болесника против другог“, навео је аустријски писац у јасној алузији на шефа француске дипломатије Бернара Кушнера, лекара по образовању.
Признајући албанску државу Косово, ови лекари су погазили Хипократову заклетву и показали да су лажни лекари, додао је он.
Хандке је истакао да су западне државе, „признајући албанску државу Косово, протуве које су претходно бомбардовале и уништиле српску Југославију, примиле у своје редове једну државу протува пар екселанс“.„Плачимо сви који нисмо пристрасни и чије су намере добре са српским народом коме је одузето Косово” (Косово написано ћирилицом), навео је Хандке.

*О тој души, словенској, српској и руској, о Небеском царству словенског духа најубедљивије сведочанство је оставио ПРОРОК СА ИСТОКА, Фјодор Михајлович Достојевски у ''Дневнику писца''.

Разматрајући интриге које су окружиле главног стратега словенске војске из 1876. године, генерала Михаила Г. Черњајева. Њега је 1876. године Милан Обреновић именовао за главнокомандујућег српске војске, а руске официре добровољце за команданте крупнијих српских јединица.

'' Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује – писао је Достојевски. – Постоје две Србије: Србија горњих слојева - ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација.
Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује.
И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.''

[Драгана]

ПИШЧЕВ ДНЕВНИК ЗА 1876. ГОДИНУ одакле је овај одломак:

http://www.freewebs.com/omorika3/dostoj ... nevnik.htm

*Francuz hoće da ostari u Srbiji
Žan-Pjer Moris iz Tulona za dve godine osam **** je posetio našu zemlju

Od Tulona na Azurnoj obali do Beograda i Zaječara, Francuz Žan-Pjer Tulon je sa svojim srpskim prijateljem Dejanom prvi put pre dve godine doputovao automobilom. Od prijatelja je mnogo lepog čuo o Srbiji, Srbima i njihovoj istoriji. … NJegova znatiželjna priroda ga je nagonila da se u sve to lično uveri. A kada je i pored mnogih nedoumica doneo odluku da poseti Srbiju, prijatelji u Francuskoj su mu rekli da je lud.
u ništa loše nije dogodilo - kaže Petar dok mu se cakle prodorne plave oči. - Sutradan, opet pred zoru me je dočekao miran Zaječar. Prvog dana u Beogradu sam prvi put doživeo srpsko gostoprimstvo.

Kod roditelja mog prijatelja pojeli smo celo prase i ja sam to fotografisao kako bih pokazao onima koji su rekli da u Srbiji jedu pacove. Kasnije smo u Zaječaru pojeli celo jagnje ispod sača.

Kada sam o tome pričao Francuzima i pokazivao im fotografije, niko nije mogao da veruje da postoji takav život, takav narod. Sada, posle osam dolazaka, mogu da dovedem u Srbiju pun autobus Francuza.
U Francuskoj se ništa ne čini da se ljudi pravilno informišu o Srbiji. Još uvek se negativno govori o ovim prostorima, o dešavanju na Kosovu…

Francuzi ne mogu da shvate da su moja deca ovde, u Srbiji, bila bezbednija nego tamo, u Tulonu. Od 19 časova pa nadalje moja deca tamo više ne smeju da budu na ulici. Stalno moram da telefoniram i proveravam da li su dobro. U Srbiji uopšte ne brinem o njima, verujem da su zaštićeni od svake vrste agresije.
Prilikom prvog dolaska Dejan je Petra odveo u Hram Svetog Save na Vračaru. Iz očiju Francuza potekle su suze. Osećao se nelagodno kada je prošetao ulicama Beograda, u kojima još uvek razrušene zgrade svedoče o bombardovanju 1999. godine. Oči Francuza ponovo su zasuzile na Kalemegdanu pred spomenikom Francuzima postradalim u Prvom svetskom ratu i natpisom „Volite Francusku kao što je ona vas volela“. Možda su se baš tada Srbi zauvek nastanili u srcu ovog Francuza. Prilikom svakog dolaska nastavio je da posećuje srpske svetinje. Po njemu, kada neko voli neki narod, treba da prihvati i njegovu veru, tradiciju. U protivnom to bi bio nedostatak poštovanja.

Nakon prvog dolaska, Žan-Pjer Moris se u Francusku vratio četiri kilograma teži, čega će se, kako kaže, sećati dok je živ. Osim prasetine, tome su doprinele i srpske sarme, ćevapčići, sir i drugi specijaliteti koje smatra najboljim na svetu.
- LJudi ovde žive prirodno, bez stresa - priča oduševljeno Pjer. Vrhunac srpskog gostoprimstva i topline Žan-Pjer je doživeo u kući porodice Jevtić u Malom Izvoru, gde je primljen kao najrođeniji. Nakon jednog tradicionalnog srpskog doručka, Petar je rekao: „Ako vam je ovo doručak, kakav li vam je tek ručak?!“.

Ovaj pedesetogodišnji Francuz uz čašicu kuvane rakije, koja je na njega ostavila poseban utisak, polako je počeo da doživljava Srbe kao svoje najbliže. Kad god bi se vratio u Francusku, on je sa oduševljenjem pričao o Srbima. Saznao je mnogo o istoriji srpskog naroda, a svakodnevno u Francuskoj putem Interneta dobija vesti o dnevnim dešavanjima u Srbiji. - Sada još uvek nije prilika da dođem i trajno živim u Srbiji, jer moram da izvedem na put moja dva sina Rudija (17) i Tristana (16) - kaže Petar - ali verujem da ću starost dočekati ovde .
http://www.tk-info.net/?cat=2&paged=4

*Британац, Грк и Јужноафриканац Харалампос Мицидис пропутовао 195 земаља света и на крају се скрасио у Београду

Харалампос Мицидис oд јануара по сопственој жељи живи у Београду. Има 36 година, био је професор менаџмента и маркетинга у Атини, сада прижељкује да и овде код нас нађе сличан посао.
Ипак, иако му је отац Грк а мајка Британка, додуше рођена у Јужноафричкој Републици, Харалампосу је у пасошу, пуном виза и печата са граничних прелаза, као место рођења уписан Лондон. Дакле, необични светски путник је помало Британац, највише Грк и Јужноафриканац, који станује на Звездари.

– Зашто сам одабрао Београд? Могао бих да кажем да Србију волим због људи, мада ме овај град подсећа на Грчку и Атину од пре тридесет година. Има неку атмосферу коју ја не налазим у другим градовима Европе. Одрастао сам у Атини где сада живе моји родитељи – објашњава Харалампос Мицидис, кога и сви ближњи ословљавају са Хари.
http://www.politika.co.yu/rubrike/Dr...putnik.sr.html

*Arčibald Rajs, Čujte Srbi:
Narod vam je rodoljubiv.
Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas.

Vaš narod je gostoljubiv.
Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. ...


''Да бисте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, скоро исто толико делотворно средство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Истина, ви осећате, попут сваког човека који заиста размишља, да постоји нешто неодредљиво, нешто сувише узвишено да би се појмило, над нама, нешто што наткриљује свет и управља њиме. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш ''бог'' носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг Поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.

Религија је, свакако, моћно средство поретка, а здрав разум вам је показао пут да је понародите и да је као такву прихвате ваши људи. Та религија вас, упркос вама, одржава. Мушкарци вам поготово нису често у цркви. Колико сам само пута, у време обреда, ушао у ваше храмове и тамо затекао тек неколико ретких верника, и то скоро искључиво жена. Али се чак и онај Србин који се хвалише да га је ‚‚баш брига и за попа и за његова посла˝ прекрсти кад сазна нешто што га жестоко погоди, или оде да пободе упаљену свећу испред иконостаса кад изгуби драго биће. Брижљиво чувајте ту народну религију јер ће ваш народ, оног дана када је напустите бити изгубљен.''

*DR ARCIBALD RAJS knjiga "cujte srbi":Bio sam s vama kada ste bili u nevolji.
Delio sam sa vama patnje i da bih to mogao zrtvovao sam sjajan zivot i veoma lepu karijeru koja je mnogo obecavala.Zavoleo sam vas jer sam na delu video vase ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenutcima,kada se prepoznaje istinski karakter nacije.Zavoleo sam vas zbog zrtava kojem sam zbog vas podneo jer za ljude se utoliko jace vezujemo ukoliko nas vezivanje kosta zrtvovanja."
RODOLJUBLJE
"Narod vam je rodoljbljiv.Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci zive u narodnjoj dusi kao kod vas.A i imate i onaj velicanstveni dar da vas secanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti zivot vise nista ne znaci.To je zato sto lik tih legendarnih junaka izlazi iz vah samih.Kraljevic Marko vam je posluzio kao ogledalo."
Ocigledno da svi oni koji ne poznaju nas narod pljuju po nama bez ikakvih dokaza za to sto govori a svi prethodni slucajevi govore da ustvari neko ko je imalo vremena proveo sa nama je uvideo velicinu naseg naroda dok ovi ostali pljuju na suvo i nemaju pojma o cemu govore.

*VIKTOR IGO, gorostas francuske književnosti, autor dela “Jadnici” i “Bogorodična crkva u Parizu”, u listu “Rapel” 1876. godine objavio je vatreni članak o Srbima, u kome poziva sve evropske vlade da spreče grozote i odmazdu koje su Turci činili u tadašnjoj Srbiji posle izgubljene bitke na Đunisu u srpsko-turskom ratu 1876. godine.
U podužem članku, koga je objavio i beogradski list “Istok”, tadašnji poluslužbeni organ srpske vlade u svom broju od 24. avgusta 1876. godine na prvoj strani, Viktor Igo piše:

- Mi ćemo zaprepastiti evropske vlade pokazavši da su zločini zločini, da državi nije dopušteno isto kao ni pojedincu da bude ubica, da je Evropa zajednički odgovorna i da ona sama čini sve što se u njoj čini...

... Postaje potrebnim da se obrati pažnja evropskih vlada na jedan događaj koje one ne opažaju. Evo ga: Jedan narod se ubija. Gde. U Evropi. Ima li svedoka tome činu? Jedan: ceo svet. Vide li ga vlade? Ne.

U ovom času na naše oči odmah tu do nas divljačka vlada kolje, pali, pljačka, ubijaju se očevi i matere, prodaju se dovojčice i dečaci, dečica bez prodajne vrednosti se kolju i čereče i čitave porodice spaljuju po kućama. Stanovništvo varoši Aleksinca za nekoliko časova svedeno od 10.000 na 1.300. Groblja su pretrpana leševima tako da se ne stiže pokopati ...

I otuda sve ovo što se događa u Srbiji. Kada će se s tim stati?
Kad će prestati mučeništvo ovoga malog junačkog naroda?
Krajnje je vreme da civilizovana Evropa zabrani dalje prodiranje na tom putu. I mi, narodi, mi naređujemo vladama da zadrže ovu jurnjavu ka zločinu.
Ovo što se u Srbiji zbiva dokazuje potrebu ujedinjenja evropskih država.
Na mesto zavađenih vlada treba da dođu udruženi narodi. Svršimo s ubilačkim carevinama ...”

*са једног форума,Теодулија:

И када су западњаци почетком 20. вијека говорили похвално о Србима лагали су, то су радили само из свог голог интереса. То се види и из њиховог односа према Србима с краја 20. вијека кад им је интерес супротан.

Нормално је да хвале Србе у I свјетском рату кад смо једино ми били способни да срушимо АУ монархију. Цијена је 1/3 изгинулог радно способног српског становништва.
Једино је свети руски цар Николај II Романов искрено стао на страну Србије и објавио рат АУ и Њемачкој иако је имао рођачке везе на оба двора.
Француске лађе су помогле српској војски на Крфу тек кад је руски цар запријетио да ће се повући из рата.
На крају су масони довели Лењина у њемачким борним колима у јеку рата да дигне револуцију у Русији и смјени "савезника" Романова.

У II свјетском рату иста прича: наши "савезници" Енглези нас хушкају против Хитлера јер знају да ће једино Срби ратовати против Нијемаца. Разлог није био што нас воле већ просто да растерете свој фронт. Цијена је опет 1/3 изгинулог радно способног српског становништва.

Резиме:
Једини искрени српски савезник кроз историју је царска православна Русија.
Западни народи Французи, Енглези и Американци нам никада нису били савезници чак ни онда када су нас тапшали по рамену (поготово лицемјерни англосаксонци).
Нијемци нас не воле али су бар то отворено говорили и увијек смо знали на чему смо с њима. У том погледу их поштујем много више него лажне савезнике англосаксонце или Французе којима смо дизали споменике захвалности.

[Драгана]

*Izmedju brojnih stranaca Francuz Anri Delor, sekretar knjaza Danila (1856-1859), u svojoj brosuri Crna Gora (Pariz, 1862) pise:
"Nahije se dijele na 43 plemena. Imaju 600 sela, 15.000 kuca i 120.000 stanovnika, sve slavosrpske narodnosti i pravoslavne vjere... Oko malog srpskog naroda u Crnoj Gori, koji je jedini od sviju branio svoju vjeru i nezavisnost, zdruzile su se kroz petovjekovnu borbu simpatije i nade sviju onih Srba u Turskoj koji su sacuvali hriscanstvo. Crnogorski je narod tako postao njihov moralni vodj i u tome je njegova snaga i znacaj..".

*Francuz, Sarl Irijart, u knjizi Jadranska obala i Crna Gora (1875) pise:
"Poslije Kosovskog boja veza je prekinuta (izmedju Crne Gore i Srbije - B. J.), banovi, vojvode, ili princevi iz Zete nijesu se pokorili, i ovaj mali ogranak srpskog stabla predstavljao je nezavisnost rase, odbacujuci vazalnost sultanu...
To je vjeciti razlog slave Crne Gore". Cetinje je "ruka i mac Srpstva".

*Engleski drzavnik i politicar Vilijem Gledston, 1877. godine:
"Ona, Crna Gora, koja se kroz cetiri stoljeca nalazila u sredini velikih talasa opasnosti, a provela u njemu zivot pun zara, ta Crna Gora, mozemo slobodno reci, nece umrijeti...
Dodajem, oni, Crnogorci, ne dopustise ni sjenci turske titule da poraste do prave upotrebe, trazeci svoj dio vazduha i plodna zemljista, kao i slobodan prolaz ka suvu i moru bogodanom. Jedno je drugo pitanje, sad, da li ce se njihova braca iz drugih srpskih pokrajina sa njima u kakvoj vecoj meri politicki ujediniti, te kakvim federativnim, ili inkorporativnim savezom, jezgro, ako ne i formu, stare srpske drzave nanovo ozivjeti..".

*Iz petrogradskog "Heralda" 1893. godine o 400. godisnjici Obodske stamparije:
"Ma koliko da zvuci paradoksalno, ovo je jubilej cisto kulturnog znacaja, koji nam dokazuje da su Srbi i u najtezim danima svoje proslosti isli uporedo sa civilizovanim Zapadom".

*Istim povodom Gledston je rekao:
"U prvoj srpskoj drzavi Crnoj Gori stampale su se knjige kada su u Velikoj Engleskoj stampare u tamnice bacali i na smrt osudjivali".

*Njemacki slavista Gerhard Gezeman (1888-194 u svom ratnom dnevniku pisanom pri odstupanju sa srpskom vojskom preko Albanije 1915. i 1916. pise:
"Crna Gora se po svojoj tradiciji dijeli na plemena cak i danas jos, nakon sto su se centralisticka vlast i dinastija Petrovica vec tokom nekoliko generacija trudili da narod odviknu od starih partikularistickih, cesto anarhicnih plemenskih osjecanja i nametnu mu crnogorsko drzavno osjecanje. Ja, medjutim, u razgovorima s Crnogorcima - i obrazovanim i neukim - nailazim zacudo malo ,crnogorskog' drzavnog osjecanja i drzavne svijesti.
Oni su izvanredno dobri Srbi. Njihovo srpsko nacionalno osjecanje i nacionalna svijest nesumnjivi su kao kod Sumadinaca ili bosanskih revolucionara. Kad hoce da povuku crtu pri razlikovanju izmedju sebe i drugih Srba, to sigurno nije politicke prirode vec crta koja odvaja patrijarhalne staroplemenske od modernizovanih kolonista. Cijela Kraljevina Srbija do 1912. je zemlja naseljenika...
Jedina razlika koju Crnogorci izmedju sebe i ,drugih' isticu jeste: da su oni ,bolji Srbi', jos bolji Srbi nego drugi..".

*A u svom djelu cojstvo i junastvo starih Crnogoraca (1943) Gezeman pise:

"Crnogorac je po svome legendarnom vjerovanju ne samo najbolji ratnik na svijetu, vec i najbolji Srbin, srpskiji od svih Srba. I u tome ima donekle pravo. On je u najmanju ruku heroicka kvintesencija srpsko-dinarske duse. Uz to i legenda ima svoju biolosku vrednost. Ova ovde ulivala je Crnogorcu samopouzdanje i gotovost da sebe prinosi na zrtvu".

*Gezeman kaze da "od svih junaka proslosti koji su u Crnoj Gori bili na velikoj cijeni Milos Obilic uziva najvece postovanje koje je kult postalo. I to je vec odavno poznato.."

[Драгана]

Али не заборавимо и речи ових "људи" Па једног дана пресавити табак и појединачно тужити!!!


*Генерал Жан Кот
„То је данас један болестан народ, већ одавно затрован, запао у опасну колективну параноју...“

*Давид Гомперт
„Ми би требало Србију да осудимо на карантин, све док се вирус који она носи, не избрише...“

*Паул Ђексон, уредник листа Kalgari Sun
„Дураковић је потврдио одвратне, застрашујуће гласине, да Срби тргују људским органима својих жртава... људски орган треба да се узме са живих тела...
Требало би да, како је пожуривала Маргарет Тачер, ђаволски бомбардујемо Београд и пустимо да мало српске крви тече улицама...“

*Ким Вилшер, енглеска новинарка
„Сексуално задовољење није једина сврха овде. Када муслиманске жене затрудне са српским дететом на то се гледа као на тактичку победу Срба.“

*Штефан Шварц, ЦДУ посланик у Бундестагу
„Експерименти на људима поново се врше... српски доктори имплантирали су псеће ембрионе у босанске жене...“

*Клаус Кинкел
„Србе треба натерати да клече!“

*Леди Маргарет Тачер
„Зауставите Србе. Одмах. Заувек.“

*Садако Огата
„Цивили, жене, деца и старци су убијани, обично клањем.“

*Ребека Браг, канадска новинарка
„Српски црвени крст учествовао је у ратним злочинима, укључујући убиство, масовно силовање током рата у Босни...на стотине цивила - можда - су побијене ( веродостојан, чињенички извештај профес. новинара!!!) и на хиљаде других сексуално злостављене... а возила Црвеног крста била су коришћена за одвожење људи у смрт... „

*Џорџ Лантош
„Ужаси који су починили Срби су исто толико лоши као и било који злочини које су починили Хитлер и Стаљин...“

*Tајмс
„Срби су пуштени с ланца. Њима командује у Босни генерал Ратко Младић, који има репутацију да је немилосрдно логичан, али луд.“

*Журнал Ислами, ирански лист
„Срби су силовали најмање 33.000 Муслиманки...“

*Ал Вафд, египатски лист
„Србија је криминална република. Муслимани гину док антиисламски криминалци секу њихове главе да би њима играли фудбал...“

*СТИВ ВАЈТ, британски хуманитарац
„Снајперисти српских паравојних формација добијају по 300фунти за свако дете које убију. Овако је убијено 400 деце, а 1100 рањено.“

*Дели Мирор, лондонски дневник
„Експерти УН процењујуда су Срби силовали око 60.000 босанских жена... Једна жена је, говори се ( поуздан извор!!!) умрла после покушаја да роди пса...била је присиљена на абортус...“

*Атланта Конституцион, амерички дневник
„То је (Србин) људска животиња у најгорем издању...“

*Хелмут Кол
„Пред читавом међународном заједницом је задатак да обузда Србе...“

*Холбрук
„Нећу више да слушам то историјско срaње босанских Срба...“
„Вијетгонговци су били посвећени идеолози, који су се обавезали на дуготрајну борбу. Срби нису идеолози, већ злочиначки дупеглавци.“

*Роберт Кук
„Оно што Срби чине на Косову представља варваризам...“

*Катрин Мак Кинон, Унивезитет Мичиген
„Српски фашистички поздрав са три прста... можда ће хашки трибунал изложити његово значење...“


*Ђорђи Ан Гоер
„Сада у Србији постоји тотални фашизам.“

*Манфред Ворнер, генер. секретар НАТО
„Без одлучности да се иде до краја, агресор (Срби) који говори само језиком тенкова и артиљерије – не може се привести разуму...“

*Тамара Хонар, Женева
„Срби су раса парија – труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани.“

*Паул Харвеј
„Срби су бомбардовали Светски трговачки центар, како тврде наши поуздани извори у ЦИА.“   

*Мотрон Кондраке
„Срби су копилани...“

*Сенатор Јозеф Биден
„Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини, агресори..“

*Давид Обеј
„Срби су свиње!“

*Командир Вукомир –
„Прљави српски пси... очито је да се пршављтина попут вас никад неће променити, па је зато једино решење и само тада биће мира на Балкану – пошто ваши похлепни пси буду одаслани свом сатанскомн господару“.

*Папа Јован Павле 2
„Време је да се силом потврди како је довољно рата. Рат који објављује рат рату јесте праведан и неопходан.“

*Жак Ширак
„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.“

*Лаурент Фабиус, Пред. Нар. Скуп. Француске
„Срби су ђубре!“

*Sjk_58@yahoo.com
„Срби су убице и варварски копилани. Надам се да ћете сви умрети и горети у паклу. Ја вас заиста мрзим, а мрзи вас и остали свет. Земља ће се отворити и ви ћете сви пропасти у пакао.
Копилани, копилани...Умрите, умрите, умрите...“

*Web site TWatch
„Срби су масовне убице, силеђије, разбојници, отимачи земље, етнички чистачи, освајачи, разуздани, ратни криминалци....!“

*Ђејмс Бекер, државни секретар САД
„Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки.“

*Канал +, француска ТВ станица
„НАТО расрбљивач“.
(ДЕСЕРБИЗАТОР)”
(расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал + француске ТВ, емисија „Хоризонти”, април 1999)


*Мр.Рамирез, отац једног од тројице заробљених амер. војника 1999
„Ми треба да уђемо на Косово. Ми имамо снаге за то. Ми смо најјача земља на свету.“

*Виторио Згарби, италијански ТВ водитељ
„Српски полицајац ушао у кућу Албанца и затекао породицу како једе за столом. Питао их је имали меса. Када су одговорили да нема, заклао је њиховог сина, искомадао га и бацио на сто пред родитеље, рекавши им: „ Сад једите, ево вам месо...!“

*Клинтон
„Срби пале и пљачкају куће и убијају невини народ. Срби спроводе терор и силују албанску децу...“

*Тони Блер
„Важно је да им се штета и даље наноси.“

*Тургут Озал, пред. Турске
„Турски циљ је окруживање Србије С ЈУГА „одоздо“ док ће посао са Севера завршити Хрвати. После овога, видећемо шта ће Срби моћи да ураде.“

*Француска 2, француска државна ТВ
„Срби су извадили из једне труднице дете из утробе пред њеним супругом. Њен муж је, у шоку, покушао да врати бебу у утробу...“

*Томас Фридман
„Ви хоћете 1950? Ми можемо да направимо 1950. Хоћете 1389? Можемо да направимо и 1389!“

*Коен
„Ово је борба између добра и зла и НАТО неће дозволити да зло надвлада...“

*Антон Левис
„Стварање Српске републике у оквиру Босне је победа за расистичке фанатике.“

*Мартин Перец
„Јевреји препознају геноцид када он постоји... и ја сам за то да се на Србе баци нуклеарка!“

*Ерик Стовер и Гилис Первес, амерички антрополози
„Срби су прљаве, пијане, смрдљиве и убилачке животиње...“

*Патрик Боајер
„Срби су накљукани историјом!“

*Карл Билд
„Ми остављамо Туђмана у Хрватаској да почисти већинско српско становништво артиљеријом и тенковима.“   

*Мишел Џексон, британски командант КФОР-а
„Што мање Срба остане, Косово ће бити лакше осигурати.“