Српска земља - дискусије
01.08.2010. 03:51 *
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте.

Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије
 
   Почетна   Помоћ Пријављивање Регистрација  
Странице: [1]
  Пошаљи ову тему  |  Штампај  
Аутор Тема: Неке од мојих најдражих, - из срца...  (Прочитано 622 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
pidikanac
Члан


Углед: +3/-0
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 20


E-mail
« послато: 10.07.2009. 19:37 »

МОЈА ЗВЕЗДА

Дуго лутах, по обалама живота,
 тражећи себи, комадић среће,
На дугом повирању, од плота до плота,
 не стекох ништа више, од старе путне вреће..
Прокрстарих у глади жудње за домом,
 и хриди безпутне, и пусте камењаре,
кад оштри камен, уморне ноге боде,
 на многим изворима, у реду чеках стрпљиво,
али се не напих, хладне свеже воде!
А онда изненада, у једној ноћо тихој,
уз шапат лахора нежног,
 у том мом силном, пуном чежње хтењу,
заљубих се безсмртно у једну далеку Звезду,
скидох је са неба високог, и узех за жену!
у љубави силној, што ми је судба даде,
 израстох у дива, том звездом обасјана,
срце ми заљубљено, у њено крило паде,
 снагом ме испуни што жеље у безкрај носе,
 у ноћима нежним, заљубљеним,
миловаху ме њене дуге, небеске косе!
Једним покретом поравнах, брегове и планине,
Воде сам навињао, на своје међе стао,
 Узорах ледине неоране, изградих нова села,
Дворац сребрни за њу створих -
Крај нас самих, усрећих и многе друге,
На падине поља својих, доведох стада бела!
У годинама труда и рада, створих честито име,
Многи ми људи на срећи и богатству завиђаху,
Стада се умножише, поља ми поштедеше оштре зиме,
Звезда ме моја носила, на свом топлом даху!
А онда једног дана са хладним северцем,
Дојаха тмуран коњаник неки,
 И одведе ми милу Звезду, и рођену децу,
Дворе ми сруши, погази поља,
 Све гвозденом чизмом смрви!
 Неки ми пастири касније причаху, веле, рекао је,
Није наша Звезда за њега, нема у њему наше крви!



Претња

Злотвор ми прети, куне ме,
мене и моје,
шаље ми клетве, ко зна које,
недам се проклетниче,
недам злотворе,
у срцу ми још гусле поје.

Песма ме знажи, ружни белосвете,
на своме стојим, наш је то пој,
не дрхти срце у бићу, јунака
неће задрхтат рука,
кад почне крвав бој.

Пред домом убогим, на прагу стојим,
пред твојом силом, храброст ме снажи,
недам се бедниче, тебе се не бојим,
бранићу своје, поклик ме снажи.

Робом ме својим ти нећеш звати,
слобода моја, крвљу се пише,
бежаћеш ругобо да главу спасеш,
нећеш се вратити, никад више.

За понос незнаш, гладан си туђег,
јер живиш живот, варварина,
сад знаш, шта ми слобода знаћи,
и родна земља, Србина.




U Pforzheimu, nov. 2008



НАША КРИЛА



Љубио сам те срећо непозната,
у уморном кораку слутио сам
Постојање,
Невиђеност.
Уморан од тражења Пута, мишљах,
све је једноставно,
зар се увек мора само лутати?
Угашеног погледа умирах,
изгубљен на крилима Наде,
празнио сам чаше у убеђењу,
прошлост си,
неумитни пораз,
угашен осмех изнемогле душе!
Окупан сузама прошлих јада,
бацао сам и камење на сунце,
звезде за мене нису биле,
ништа,
празно небо над туђим градом,
уздрман храст у страним шумама,
од бреза!
Ко зна шта све не покушах
у нади да постојиш,
негде,
у замршеним косама пролећа!
Овде,
у зими пуној снега и ветрова,
што дувају кроз моје лудило Самоће,
умрлог ми осмеха,
на падинама,
које немају имена,
остајем
само птица сломљених крила!



                                                                   У времену кад је било тешко…


У ПРОЛАЗУ



Хтео бих као некад,
да те додирнем,
оком, помилујем!
Уснама вечито жедним,
са извора Твог, живота,
напијем!
Хтео бих да те вратим,
у сећања,
да осетиш и разумеш,
моја хтења.
Зов мој што у ноћи,
таму слама,
врелину крви што је пали,
луда помама,
жељу ока за Тобом,
битку што водим
са собом,
зар је грех што бих те
имао хтети!
У косу ти цветове
уплео,
шапатом те својим,
завео,
дарове скупе, пред ноге
твоје ставио!
Хтео бих да те сетим,
пре него  што заувек,
одлетим,
да твоје дуге косе,
у даху осетим!
Као што понекад,
неки стидљиво кажу,
само за трен, онако,
у пролазу!




Пратим те у сећању


У глади за Тобом,
разнежен сећањем,
под сненим  врбама, привезах,
свој брод.
Неко ми рече, ако потражим,
начићу,
баш ту у трави,
трагове хода Твог!
Сад чекам, и данима
и ноћима,
да ме од некуд, додирне,
Твој глас,
дрхтим у чежњи
целог бића свог,
плашим се мрака, самоће пусте,
срце ми чека,
жељени спас.
Све Твоје речи,
у срцу носим,
сечања дуга, благо су моје,
по трави ходам, мокрој од
росе,
и сулудом жељом,
љубим ти косе!





ОСТАЈЕ ТАЈНА


Прикрадам ти се у мислима,
Твој корак, твој дах,
слутим  мирис твог тела,
под руком топлота твоје,
пути, врела!
Кријем те у тајности  шаптања,
на јастуцима прошлости,
у порама тела свога,
без кајања,
у загрљају си мом у  данима,
мојих умирања!
Део сам ветра што те,
кришом милује,
нико и не слути да сам,
крај тебе,
само ти знаш те ватре плам,
у којој свесно,
сагоревам себе.




МРЖЊА




Не режи проклета мрска звери,
не прети ми зубима својим,
као помама, гризеш, кидаш, уједаш,
хтела би да владаш  животом мојим!
У намери злој, да бол ми нанесеш,
и душу ми светлу, у мрклу ноћ  створиш,
срце моје чисто, ти убити нећеш,
нит те ухо слуша, што погано збориш!
У чистоћи душе, што ми Мати даде,
живе поколења, карактера мога,
многи од њих зато, и свој живот даде,
да сачува себе, и част оца свога!
Попут птице лебдим, јачи сам од тебе,
ти проклета звери, у мени те нема,
у борби са тобом, сачуваћу себе,
у руци ми љубав, велика до неба!
Путевима другим, жртву нову тражи,
у мени је кроткост, нежност осећања,
у мом срцу нема, ни мржње ни лажи,
нит због греха неког, разлози кајања!
С чистим срцем живим, бистру воду пијем,
милост Бога драгог, у љубави  носим,
не умем да мрзим и кад сузе лијем,
мисао ми чиста, са њом се поносим!




Мом пријатељу, Месецу


Чудно је пријатељство наше,
Ти, тако далеко,
својим ме немим оком пратиш,
ја на  раскршћу где опрашта се дан,
баш као изгубљен, неко,
хтео бих да сачекам са тобом,
тај мој, што чекам дан!
Хтео бих да заборавим
далеке путеве и опроштаје,
растанке што боле, да ово,
све ружно, што и предуго траје,
нестане заувек, да сазнам шта ми још
у овом свету посртања, преостаје!
Не могу више да испраћам  туђе возове,
Да чекам по перонима ветрове и кишу,
нико ме не чека, нико не тражи,
и нема руку, да сузе избришу.
Месече, што небом хладним јездиш
и зрачак свој бацаш, злаћан, жут,
руку ми пружи, однеси светлом свoјим,
на само теби знан, кроз сазвежђа пут!
Да летим са тобом по васиони,
у светлу твоме и звезда далеких,
да ме сустигну сви моји,
жељних живота снови!
Не тражим баш много испуњења
осим тих снова неких,
судбину целу своју, стављам у твоју руку,
можда ме уз тебе, и судбина моја,
ипак некуд однесе, у сигурну луку!
Сачувана
Драгана
Члан


Углед: +9/-0
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 2275


Tамо где Љубав станује


« Одговор #1 послато: 10.07.2009. 21:25 »

заиста прелепе песме Смешко Твоје или ?


Мени се много допада ова:

Градинар - Тагоре

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам бол свој, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;
 али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим немо поред тебе;
али се не усуђујем, јер би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да те оставим заувек;
али се не усуђујем, страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж
Сачувана

Пази шта желиш, може ти се оставарити.
Пази шта желиш, можеш зажалити!
pidikanac
Члан


Углед: +3/-0
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 20


E-mail
« Одговор #2 послато: 10.07.2009. 21:41 »

Моје роде мој драги, то ми је најдражи хоби јер често сам са собом разговарам...

ПС. Тагоре је великан, у њему ће осечајни лиричар осетити и Лорку, и Јесењина, понекад
и Мајаковског, у њуму живи делић Пушкина, Јакшића..
Сачувана
natalija
Општи уредник


Углед: +16/-0
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 4313



« Одговор #3 послато: 22.07.2009. 16:04 »

Прво ти желим добродошлицу!
могу ти рећи да су ти стихови феноменални! Зеленко
Сачувана

„Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав обнови у мени“ (Пс.51,10);
pidikanac
Члан


Углед: +3/-0
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 20


E-mail
« Одговор #4 послато: 21.10.2009. 18:42 »

Моје најискреније хвала. Дуго ме није било, али Драгана зна због чега и где сам.
Због тога ми сваки повратак овде, међу вас, изгледа као да се враћам кући...
Све овде је тако чисто, нетакнуто, очувано и из срца,- искрено. Ретка су оваква места!

Надам се да ће се број неких стихова ипак у догледном времену, повећати.
Хвала заиста искрено...
Сачувана
pidikanac
Члан


Углед: +3/-0
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 20


E-mail
« Одговор #5 послато: 23.10.2009. 16:55 »

МОЈА БАНАТСКА РАВНИЦА


Од расцветалих мирисних липа,
од зелених њива и
расутих винограда,
од широких шорова,
ђермова и шумарака,
не умиру никада сећања давна
појављују се опет,
старе слике из мрака.
У уху ми песма стара,
шапатом  нежност прича,
смеше се заборављена,
кроз живот драга лица,
у души буди наду,
дахом уздаха нових,
моја широка, банатска равница.
Како опојно мирише,
прва пролетња бразда
под руком вредног орача,
и старог дрвеног плуга,
како је одан,
поглед ка дому, вазда,
како је драга после кише,
прелепа далека дуга.
Кад процветају каранфили,
и мирисне лепе Раде,
кад мајка бели хлеб спрема,
и прва трава расте,
кад отац стоку поји,
и зрачак сунца на кућу падне,
кад се опет из далека,
под стреху врате ласте.
Како бих радо удахнуо,
мирисе штала и оваца,
над селом погледом блудио,
у повечерју белом,
јутру се и сунцу радовао,
док топле зраке баца
сећања у стварност вратио,
и живео душом целом.
Јединствен си у свему,
мој родни крају мили,
и твој нахерен црни шешир,
и осмех са лица,
Боже,како ме силно у ноћи зове,
моја вољена и далека,
банатска равница.








ДЕЛИЋ МОГ СУНЦА




Делић мог сунца, сјаји ти у коси,
Зеницу ока плачног, милује поглед мој,
не слутиш снагу, што ме ка теби носи,
ни жељу да ме обасја, благ осмех твој.

Анђеле малене ти шаљем, у јутарњој роси,
да сузе туге заувек, са образа ти однесу,
да те поведем, да по трави газимо боси,
замолићу  ветрове силне, мени да те донесу.

Да међу звездама за тебе, дворац створим,
уз шапат твој починем, кад прође дан,
да попут ватре, кроз живот, за тебе горим,
и вечно снивам, мило моје, најлепши сан!




ДУГО ПУТОВАЊЕ




Под облаком кишним, склониште нађох,
у капљицама росе, јутарње,
жеђ сам гасио, у мраку, палио свећу,
у тражењу кроз сећања,  чекао зоре,
јантарне, румене, новац у торби чувао,
да купим, жељену срећу!
Гладним погледом, испраћао сам возове,
на многим стазама, оставих и траг свој,
веровах да одмах ту, иза неког угла,
треба га само наћи, мирује скривено благо,
чека ме смирај дана и слатки птичији пој,
све оно што жељах и што би срцу,
што тражи и жели, било драго!
Скупљао сам бисере, опале, сјајне комаде жада,
по јамама дубоким копао сам по свету вредно,
не подлегох под теретом скитања и јада,
све у нади да се једном вратим,
да проспем пред ноге оца  и мајке моје,
то благо своје онако, као још дете искрено и чедно!
И карту за тај пут купих, кроз прозор,
захукталог воза, оставих за собом,
далеке пределе света, зажелех да опет видим,
позната зелена поља, питоме обале моје реке,
да својим тихим водама опет запловим,
да се у овом дугом скитању, опет родим!
Даљине ми пут успорише, умор савлада ноћи,
кроз дуге дане путовања косе ми постаде бела,
многи застоји и скретања сећања претворише,
у нестрпљиву, чежљиву жељу врелу,
сад опет чекам да се моје путовање настави,
у неком безименом, и бескрајном тунелу.






НОЋНА МОЛИТВА




Као тајна се скриваш у мислима мојим,
непозната, па ипак ниси  за мене тајна,
лице ти милујем, стидљивим дахом својим,
у сану мојем  остани, ти звездо небеска сјајна.

Јутром, пољубцем бих те будио,
дотакао додиром нежним,
за уснама твојим до смрти жудио,
топлоту душе даривао, у ноћима снежним.

Па из тешког мог сна кад се пробудим,
често тугујем  као, малено дете неко,
снови ме моји односе, у њима за тобом жудим
у чежњи позив трепери, а ти си тако далеко!

Не газим ногом својом, цветну пољану твоју
не пијем бисту воду, са извора Твог,
само сам себи шапнем, понеку жељу своју,
и пажљиво је скривам, у тешком сану свом.

И никада нећеш знати, у јутрима кад ноћ се гаси
Да мој се дах уз тебе и твоје топло тело свија,
Не брини, неће ме видети нико, и неће да ме спази,
Ти, нежности моја тајна, моја си  реликвија!





ОСТАНИ МОЈА ТАЈНА


Гледаш ме као да не разумеш,
да сам већ давно предао себе,
да сам у пламену што душу спржи,
уз тебе, заувек нашао себе!
Питање што ти на уснама почива
што се тихим шапатом изговара,
мој одговор би да да чујеш, да си вила,
што срцем мојим хара!
Под твојом сенком што кроз ноћ лебди,
Косе си своје просула, на беле груди,
дахом ме својим у санак увила,
ноћ слатке радости, опет ми буди!
И пусти да време стане, небеска моја вило,
У бедрима твојим топлим, ја нађох тражени мир,
Нек све остане заувек, као што је баш сад било,
Да у мом слатком ноћном сану, небудеш пролазни  хир!
Ја знам да чувам сваку тајну,
И дашак ветра, и слатки шапат твој
И кад ми опет дођеш, и поклониш ноћ бајну,
Сниваћу  срећо тајна, најслађи санак свој.





















Сачувана
natalija
Општи уредник


Углед: +16/-0
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 4313



« Одговор #6 послато: 09.11.2009. 15:54 »

Моје најискреније хвала. Дуго ме није било, али Драгана зна због чега и где сам.
Због тога ми сваки повратак овде, међу вас, изгледа као да се враћам кући...
Све овде је тако чисто, нетакнуто, очувано и из срца,- искрено. Ретка су оваква места!

Надам се да ће се број неких стихова ипак у догледном времену, повећати.
Хвала заиста искрено...


samo kad si nam se vratio Зеленко
Сачувана

„Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав обнови у мени“ (Пс.51,10);
Странице: [1]
  Пошаљи ову тему  |  Штампај  
 
Пребаци се на:  

Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.11 | SMF © 2006-2008, Simple Machines LLC | Српски превод: Јован Турањанин Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS!