Српски сабор Двери

[Драгана]

Косовска битка није завршена

Аутор: Бошко Обрадовић,
Објављено: 07. 07. 2009.


Беседа Бошка Обрадовића, једног од оснивача и секретара Српског сабора Двери, на Видовданској трпези љубави у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону у Канади


Ваше Преосвештенство, часни оци, поштовани манастирски кумови, господине генерални конзуле, драги пријатељи из Косовског Завета, уважени г. Лакићевићу, драга браћо и сестре,

Нека Вам је срећан и честит данашњи велики црквени и национални празник и крсна слава Добротворног фонда „Свети цар Лазар” при Епархији Канадској. Наш Владика, домаћин над домаћинима, мудро је одлучио да овогодишњег кума одабере из редова Косовског Завета, најодушевљеније и најактивније нове српске патриотске организације у Канади. Зар су ови млади људи из Кичинера и Ватерлуа могли одабрати друго и боље име својој организацији када су се пре годину и по дана решили подухватити родољубивог посланства и зар је плодоносна историја Добротворног фонда Епархије Канадске могла допасти у руке бољих наследника од ове хришћанске српске младости?

Сви се сећамо да се у последњих 20 година у српској јавности често могла чути синтагма „небески народ”. Једни, таоци кафанског национализма, су је користили као изговор за своје катастрофалне политичке потезе који су нам донели само историјске поразе, у овим речима тражећи некакву фаталистичку тајну која би оправдала сваки историјски исход и са њих скинула сваку одговорност. Други, вечити родомрсци и туђиномани, су се спрдали са овим речима, наводећи их као пример одсуства контакта са реалношћу и савременим светом код Срба, у њима видевши некакву националну глупост која нас непрестано враћа у прошлост и онемоћава бољу садашњост и будућност српског народа. И једни и други, изашли испод истог комунистичког шињела, нимало нису разумели ове речи, јер им недостаје кључ за њихово разумевање: духовно знање и искуство. Њихово тумачење заправо говори о њима и њиховом непознавању историјског смисла постојања српског народа.

Смисао нашег живота је Црква

Небески народ значи Црква. Ми смо овде на Земљи само пролазници, путници између светова. Долазимо са Неба и на Небо се враћамо. А Црква је та лађа спасења која нас превози на том путу повратка у изгубљени Рај. Косовско опредељење, које означава само историјску потврду Светосавског избора за Царство Небеско, није никакав мит, прича, магла и теорија, већ на делу одбрањено духовно и морално обећање Богу (Завет) читавог једног народа. Кроз Косовски Завет ми овде на Земљи бранимо небески поредак вредности у који верујемо. Ми нисмо на Земљи случајно, већ је то простор наше провере, и управо на Земљи се непрестано одвија битка за избор између вечних и пролазних вредности. Видовдан представља непрекидно земаљско време трајања ове битке до свршетка Света.

Црква је тако изнова једини чувар духовних и националних вредности српског народа, проверена вежбаоница у врлинама, истински извор правог односа према ближњима и вечито позитивно надахнуће друштвеном систему вредности. Ван Цркве ко смо и знамо ли куда идемо?

Косовска битка траје и данас

Косовска битка није завршена, она и данас траје. Сви ми се свакога дана налазимо пред избором коме ћемо се приволети царству: небеском поретку истине, правде, морала и смисла постојања, или овоземаљском поретку лажи, неправде, неморала и општег бесмисла. И то је наше косовско опредељење и данас, које се не изражава само као војнички пут, већ се свакога тренутка и на свакој тачки планете Србин налази пред истим искушењем: хоће ли остати веран историјском избору својих Светих предака, хоће ли одабрати сопствени смисао живота?

Српски сабор Двери коме припадамо, као национална организација слободних људи, у Косовском Завету види једини начин очувања смисла постојања српскога народа на овоме свету. Губитак Косова и Метохије није губитак само дела државне територије већ и нестанак духовне, моралне и историјске тачке ослонца нашег народа, предаја оног најдрагоценијег што нас чини људима и народом, одустајање од властитог смисла живота. Наша је сва делатност у томе да се Косовском Завету непрестано учимо кроз историјско сећање и памћење, да га данас и овде сведочимо и изнова потврђујемо, као и да га пренесемо будућим генерацијама у очекивању његовог пуног испуњења.

Нека буде борба непрестана! Нека буде што бити не може по правилима овога света, али не и по Косовском Завету, чудесној тајни српске историје која је Србе од малог направила великим народом! Како радили, тако нам и Бог помогао!

Беседа преточена у текст за нови број гласила Епархије Канадске „Источник”.

[natalija]

Јавно саопштење СПЦ у Холандији поводом текста "Жигосан" у холандском уџбенику


Поводом недавног сазнања да се уџбеником за холандске гимназије шири мржња према српском народу

„HISTORIA MAGISTRA VITAE“ - „ИСТОРИЈА ЈЕ УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА“ (Цицерон), она учи и васпитава нове генерације.

Без обзира о чијој се историји ради, она мора доносити наду и подучавати толеранцији. А нарочито не сме бити пристрасна: мора бити добро проверена. Без споредних, политичких интереса. Историја или било која друга дисциплина, која учи животу и предаје сазнања и искуства новим генерацијама, не сме у себи и у свом градиву носити семе зла.

У противном, то зло ће расти. А када се довољно развије, на зло ће мењати историју, али и садашњост; и претиће да поквари будућност. То важи за историју народа у овом окружењу, а посебно код народâ на Балкану, где је историја деликатна тема.

На жалост, Западни медији су историју српског народа изменили на зло и нису му дали права да се брани, нити да се огласи. Многе лажи, полуистине, подметања и измишљотине, пошто су довољно пута понављане, постале су званичне „истине“. То се потврђује и последњим нашим открићем. У званичном холандском уџбенику за други разред гиманзије, додуше за холандски језик! а не за историју, који носи назив „Nieuw Nederlands“ и чији је издавач угледни “Noordhoff“, налазимо скарадни текст са насловом „Жигосан“, који код деце недвосмислено буди и шири мржњу према српском народу и сеје семе зла.

Срби су у Холандији присутни већ четри деценије и својим поштеним радом и лојалношћу учествовали смо, и саучествујемо, у изградњи савремене, односно нове холандске стварности. Васпитавали смо и васпитавамо своју децу да поштују и воле ову земљу, њену културу и традицију. Уједно, тежимо да сачувамо и свој идентитет и своју културу.

Веома смо повређени и постајемо неспокојни сазнавши чему се подучавају младе холандске генерације. Сматрамо и доживљавамо ову индоктринацију као грубу повреду нашег личног и националног достојанства. Нисмо заслужили да будемо жигосани и сатанизовани, ни појединачно, нити као народ. У овом за нас емотивном и напетом тренутку, имамо искрену наду да ће надлежни који одлучују о уџбеницима и наставним материјалима интервенисати и изоставити све тенденциозне и понижавајуће садржаје, због којих и ова наша болна реакција.

У име свих Срба окупљених под окриљем Српске Православне цркве у Холандији,

Протојереј Војислав Билбија
Јереј Радослав Пантовић
Ђакон Горан Ковачевић
Ипођакон Васо Клаћ
Ипођакон Дејан Радошевић

Православна заједница у Ротердаму је реаговала и потписује се петиција онлајн, може се наћи на овом линку:

http://www.axci.nl/axci/index.php?ln=ned&show=petitie&id=4026

* улази се кликом на deze petitie tekenen

* oбавезно попунити поља Naam:, E-mail:, Woonplaats: (име, и-меил, место становања)
(место становања је обавезно поље, али НЕ и адреса и датум рођења)

* За подржавање петиције узаберите опцију Ik ondersteun deze petitie!

* У пољу Evt. Opmerkingen: можете ставити ако желите коментар на енглеском језику.
* Петиција се шаље кликом на дугме: handtekening plaatsen
* Отворите након тога вашу пошту и кликом на линк који вам је стигао од Axci активирали сте ваш потпис за петицију.

[Драгана]

е фала Натали! Ја гледала да напишем, ал немам појма којим језиком говоре у тој Холандији! А опције енглески или мени неки познатији језик није био! па сам због тога одустала.. али сада имам све, па се упишем сигурно!

[natalija]

 

[Драгана]

Не брините се за оне који су на судовима због правде и слободе - Бог је према њима био милостив, дао је највиши смисао њиховим животима. Трпети због великог циља је Божији благослов. Њиховим породицама треба помагати, а њих подржавати молитвом и љубављу у срцу, али због њих не треба туговати.

Ми смо васкрсли из смрти многих генерација

Поздравно слово 9. Сабору српске омладине и 3. Сабору српске мреже упућено Српском сабору Двери из Хашког затвора


„Васкрсења не бива без смрти” - нека ми буде допуштено да цитирам Владику Рада.
А ми смо васкрсли из смрти многих генерација кроз неколико векова, па и на смрти најбољих из наше генeрације.

У смрт су ишли ведро и са песмом сви они који су смрт срели на бојишту, и ми смо поносни на њих, иако нам недостају.

А у смрт су наша нејач, деца, жене, старци, ненаоружани цивили, ишли са ужасима на лицима, јер су препознали исту ону стару Смрт, насилну и неприродну, која је долазила и по њихове очеве и дедове. Они нам још више недостају, и за њима осећамо највећу жалост, јер нису имали избора ни шансе да се одупру. Платили су цену Српства и Православља, какву су из истих разлога плаћале генерације пре њих.
Надамо се да је с тим готово – за сва времена.

Сад смо слободни

Уз нас, васкрсла је и наша слобода, коју више никад и никоме ни за шта не смемо препустити. За постизање слободе била је потребна огромна храброст на путу истине и правде. Ту смо храброст испољили и одржали, и сада смо своји на своме, слободни по први пут после неколико векова.
Сад смо слободни да будемо оно што јесмо, и да се ни због кога не повијамо, не прикривамо своје светиње, славе и љубави. Сад коначно можемо да васпитавамо и подижемо своју децу у велике и праве људе, на темељима урођеног српског господства и на дебелим слојевима српских културних и духовних традиција. То не вређа и не угрожава никога, осим оних који желе да нас нема. Ако таквих још има, препустимо их њиховој мржњи и пакости, она ће им се осветити теже него што бисмо ми икада могли. Чувајмо ми своју унутрашњу чистоту, јачајмо и снажимо себе и своје породице свакога дана и свакога трена.

Наш узор је Христос Спаситељ

Ми знамо како се напредује и уздиже, наш узор је Христос Спаситељ. Кад год не знамо како треба поступити, упитајмо се „Шта би сад урадио Господ?”, и одговор ће стићи, а уз одговор и Његова помоћ. „Не бој се, мало стадо”, говорио је Господ својим савременицима. Али, Господ је свевремен, па смо и ми Његови савременици, Он је и на нас мислио кад је ово изговарао.
Велики подвиг постизања слободе је остварен уз страшне жртве. Али, оне су благородне, јер су имале за шта да падну. За нашу слободу.
Развијајмо љубав, прво у породици, па онда у народу. Правимо искрене пријатеље свуда око нас, од наших равнодушних другова и комшија правимо топле људе испуњене љубављу. Господ је то чинио својим примером: волео је, па су Га волели.

Не допустимо да нас дели било шта. Све идеологије нису вредне једне свађе међу браћом. Партије су добре ако чине добро народу, и ако се разлике могу коментарисати уз шалу. Само је Бог изнад народа, а то је за добро народа: свако други ко би хтео да буде изнад народа, то би хтео за своје добро, а за зло народа.
Учимо без обзира на године, и помозимо нашој деци да уче уз радост и нашу љубав.

Трпети због великог циља је Божији благослов

Не брините се за оне који су на судовима због правде и слободе - Бог је према њима био милостив, дао је највиши смисао њиховим животима. Трпети због великог циља је Божији благослов. Њиховим породицама треба помагати, а њих подржавати молитвом и љубављу у срцу, али због њих не треба туговати.
Тада ћемо моћи да одбранимо оно што ми имамо, слободу и достојанство. За ту одбрану нам није потребно друго оружје, осим изградње наших живота и јачања нашег духа, љубави, слоге.
Ми знамо како се може стварати слобода, знаћемо и како се може одбранити.
Нека Вас Господ чува на многаја љета!

Хаг, јул 2009.

http://www.srpskamreza.net/Aktuelnosti_ ... _Rubrike=1

[Драгана]

Двери су против одржавања геј параде било где у Србији!


„Борба“ је нетачно известила јавност да се Двери српске залажу за измештање геј параде из центра Београда на Ушће.


Не постоји ниједна наша иницијатива коју смо покренули или смо јој се придружили, где Двери износе овакав захтев. Да се ради о новинару неког другог листа, овакво обмањивање јавности о ставовома Двери сматрали би за обичну грешку и непрофесионалност али пошто се ради о дневном листи „Борба“ не можемо се отети утиску да је у питању груба злоупотреба изјаве узете од нашег представника.

Двери се залажу за онемогућавање геј параде свим цивилизованим и ненасилним средствима. Најбоље би било да београдске власти имају храбрости и поступе слично градоначелнику Москве, господину Лушкову који је ову параду спречио без обзира на жестоке притиске са Запада.

Геј парада није тековина демократског исказивања легитимног политичког става, те и њено спречавање самим тим није недеморатски чин.

Свуда у свету где се овакве параде одржавају (а то су традиције на које се овдашњи геј активисти позивају) претварају се у карневале наказности, сексизма, перверзије, егзибиционизма и свих других облика скарадности. Овакво понашање било ког појединца на јавном месту нормално се прекршајно санкционише у сређеним и пристојним друштвима. Ми желимо да и Србија буде место где нормални људи могу слободно и породично да шетају без бојазни од сексуалног узнемиравања својих ближњих, а поготово деце.

Зато опет понављамо: Двери су против одржавања геј параде било где у Србији!

У Београду,
23. јул 2009. године

Информативна служба Српског сабора Двери

[natalija]

i mi,i mi,i mi,i mi smo protiv 

[Драгана]

ПОРОДИЧНА ШЕТЊА

Саопштење за јавност Српског сабора Двери поводом манифестације Породична шетња, 12. септембар у 16 часова,
плато испред Храма Светог Саве у Београду

ЗА ОЧУВАЊЕ ПОРОДИЦЕ!

Време у коме живимо чини нас сведоцима различитих покушаја омаловажавања и обесмишљавања највећих цивилизацијских вредности. Били бисмо слепи и глуви за истину ако себи и друштву чији смо грађани не бисмо признали да нешто што има намеру да се наметне као дух савременог времена жели да поништи три највредније улоге човека: улогу родитеља, улогу детета и улогу супружника.

Јасно је да без ових категорија нема здраве, нормалне породице, која није основна ћелија друштва, већ једина средина у којој јединка стасава у оно што зовемо човеком, најпре у вредносном смислу. Нажалост, данашњи свет, узев у обзир сва средства јавног информисања и делања, а и савремену психологију и педагогију, као да се труде да ове три категорије што више удаље једну од друге, свесни или несвесни шта тиме заправо чине. Зашто је то тако не желимо да нагађамо. Оно што ми желимо јесте да својим активизмом, као појединаца и удружења, понудимо једну другу, лепшу слику света.

Породичном шетњом, јединственим догађајем у Србији, желимо да пренесемо поруку да сами бирамо свет у коме ћемо живети. Желимо да поручимо заједно са свим људима добре воље да породица није превазиђена друштвена категорија, већ заједница најискренијих људских односа, да брак није парче папира, већ тајна сједињења мушкарца и жене, да имамо своје легално и легитимно право да чувамо сваки нови живот, своју децу, своја уверења и свевремене вредности.

Сабирно место је Храм Светога Саве, као симбол Београда и Србије са свим њеним грађанима, без обзира на верску и националну припадност. Зато позивамо све наше суграђане, али и становнике других градова у Србији, да прошетамо заједно за ОЧУВАЊЕ ПОРОДИЦЕ и ПРОМОЦИЈУ ЖИВОТА!!!

За вечите вредности! За маму и тату! За сваки нови живот!
Београд, 12. септембар 2009, плато испред храма Светог Саве у Београду! Имамо право!

У Београду, 26. августа 2009.

Информативна служба Српског сабора Двери

[Драгана]

Бошко Обрадовић
За револуцију националног карактера
Постављено 06.09.2009



- Прилог за нову психологију успеха српског народа -

У последњих 20 година чуле су се, и чују и даље, многе политичке идеје које захтевају промену читавог друштвеног система који у Србији дефинитивно не функционише и не ваља. У ту сврху вршене су разне друштвено-политичке промене, реформе, транзиције, револуције... Међутим, ништа се није догодило, ништа се није променило. И после две деценије стојимо пред истим питањем: шта да се ради како би ово друштво изашло на прави пут? Која би нас то политичка идеја и друштвена реорганизација избавила из свих наших нагомиланих криза и проблема? У чему смо до сада грешили и како да кренемо из почетка? Има ли кадрих, некомпромитованих, стручних, идејно свежих и смелих, да понуде нешто ново и да нас у томе поведу? Колико ћемо још чекати и од чега то зависи?


Зашто у Србији нема промена?

          У Србији нема промена највише зато јер се све време покушавао променити систем, а не људи. Што се настојало на спољашњим, а не унутрашњим променама. Што се дневна политика кретала по површини, а не дубини друштвеног живота. Што су све страначке политике подилазиле нереалним очекивањима раслабљеног српског човека, његовом конформистичком и материјалистичком погледу на свет. Изборни и државни програми до сада нису отворено проговорили о нама самима, духовном и моралном стању у народу. Бежало се од истине и све чинило да се угоди поквареном бирачком укусу који више не разликује реалност од фантазије, истину од манипулације, спасоносне од смртоносних лекова.

Обичан човек-бирач је све чинио да се не погледа у огледало и настављао са веровањем да неко ван њега, са вишег нивоа, треба и може да реши све његове проблеме и то без његовог учешћа. Ситни српски политикант је потхрањивао ову бирачку религију налазећи ту шансу за себе и не желећи да мења уходани систем који је одлично профункционисао као симбиоза лажних очекивања и лажних обећања. Нереална очекивања бирача су остајала константна кроз све изборне циклусе, а само су се мењали промотери лажних обећања, и нико није желео да сиђе са ове вртешке и схвати да се излаз налази ван овог зачараног круга, у суочавању са психолошком истином о нама самима и катастрофалним променама које су се десиле у нашем националном карактеру.

Наша највећа заблуда огледа се у томе што мислимо да је Српско питање економско-политичко питање. Српско питање је духовно-морално питање. И све док се Српско питање буде решавало само економско-политичким начинима, вртећемо се у круг. Тек кад Српско питање поставимо као духовно-морално, отварамо шансу за истинске промене у нашем друштву.

Нама је данас најпотребније жестоко и бескомпромисно самопреиспитивање, самокритичка самоспознаја, лична, унутрашња револуција, колективно преумљење, повратак ишчашеног психолошког злоба нашег националног карактера у своје некадашње лежиште.


Нови национални карактер

      Не знам да ли је тачна древна мисао да је човек карактер, а карактер судбина. Посебно не знам може ли се то применити на цео један народ. Али је сасвим јасно да у нашем националном карактеру постоји извесно ишчашење које је наш духовно-морални код избацило из лежишта и ми практично готово један век живимо са том неправилно развијеном идентитетско-психолошком кичмом. То конкретно значи да је лењост умногоме заменила радиност, маловерје веру, деобе слогу, себичност солидарност, индивидуализам саборност, безавичајност патриотизам. Данас се одвија епилог овог развоја који нас је довео до потпуног одсуства националне способности и делотворности. Зато је наша политика - залагање за револуцију националног карактера у српском народу, за измену система вредности и философије живота, као једине истинске промене. Шта то значи у пракси?

Како могу да замерим било коме другом нешто што и сам радим, од најмањег лоповлука до највеће еколошке небриге? Како могу да тражим боље услове живота и рада ако сам нерадник и лезилебовић? Како могу да кривим непријатеље кад нисам ни покушао да се организујем да се браним? Чему се надам ако се залажем за све друге промене изузев мењања самога себе? Како да достигнем смисао када у њега не верујем и за њега се не борим? Како да поново постанем победник кад сам навикао на поразе и сродио се са њима, заборавивши како само борац може бити и победник? Које су моје заслуге на личном, професионалном, породичном, социјалном, државном плану? Коју сам задужбину оставио за душу своју?

Сва ова питања иду пре политичких. Идеално би било да се нова политика заснује на новом, револуционарном националном карактеру. Тек онда је могуће истовремено мењати појединца и друштво, кроз садејство и синергију промене у личностима и заједници.

Нова национална политика

   Нова национална политика данас требало би да се успостави на новој националној психологији, обнови националног карактера. Како овај захтев испоставити пред савременог Србина који живи у телевизијском свету и нереалним сновима, који је оперисан од духовног и моралног погледа на свет, који нема друга интересовања изузев данас, овде, ја, материјално, што пре, по сваку цену. Како зауздати све његове огромне страхове и жеље, и претворити их у оруђе његовог спасења?

Само на тај начин што бисмо поставили управо она питања која га тиште, ушли у срж његовог унутрашњег сагоревања, саживели се са његовим проблемима, објаснили му да решења за која се залаже представљају продужетак тамничких дана и да је излаз на другој страни, за коју можда и не зна да постоји, заборавио је да се осврне и погледа, неко му је затворио видик или га убедио да је немогуће да је излаз на тој страни. Ако савремени Србин не може или не жели да поведе разговор на тему духовности, морала, патриотизма и других традиционалних вредности које се „не сипају у тракторе”, онда да видимо шта је то што га сигурно интересује и на шта имамо одговор који му до сада можда није ни пао на памет:

1.    Желите ли да преживите кризу?

У том случају не можете успети као јединка, не можете више веровати у празне приче о индивидуализму као философији живота, нећете преживети ван заједнице. Кризу ће моћи да претрају само они који имају утемељење у ширим заједницама: браку, породици, парохији, нацији, држави. Све што су те учили о превазиђености ових заједница у модерно доба - лагали су те, да би те извукли из завичајног вредносног окружења, лакше манипулисали и контролисали. Вратимо се овим заборављеним традиционалним заједницама и вредностима. То су сигурне луке у којима можемо наћи спас у времену бурних светских и домаћих криза. Само у заједници, солидарности, братољубљу, скромности и самопожртвовању можемо наћи решење за кризна времена.

2.    Желите ли да живите здраво?

Мука вам је од градске брзине живота, нездраве исхране, нездравог ваздуха и воде, слабог кретања и физичког нерада, затворености неба над вама. Одлучите се на крупне промене, посветите се здравом животу, вратите се селу или окрените потпуно другачијем начину живота у граду. Зауставите се, преузмите иницијативу, одуприте се инерцији, супротставите се наметнутим животним стиловима, постаните самосвојни, одступите од већине и просека, ограничите се и проширите истовремено, узимајући контролу над сопственим животом и отварајући нова животна поља. Једно време мораћете пливати узводно, сасећи многе мане и освојити врлине, али ћете се наћи на путу духовног и физичког здравља.

3.    Желите ли да будете независни?

У времену кризе хране, воде и енергената, како ћете опстати у граду у коме сте зависни од свега? Искључиће вам струју, отпустити са посла, укинути социјалне програме... Схватићете да негде на селу поседујете имање, а живите у немању у граду. Тамо постоје услови да имате своју воду, па и алтернативне изворе енергије, да никада не будете гладни, да живите у природи и здраво, да будете независни од послодаваца и државе. Знамо да је тешко: да смо сви изгубили стара знања, искуства и радну кондицију, да смо се навикли на комфор и градски испразни сјај, да држава не помаже већ уништава последње остатке пољопривреде, да је социјални живот села замро, да треба направити велику промену. Ово је време за то: велика криза ће нас натерати на велике промене. Зато је благословена. Не идите сами, повежите се и организујте са другима, духовно блиским људима, и пробајте да преузмете ствари у своје руке. Градите место свога смисла.

4.    Желите ли да се осећате корисно и да вам се врати самопоштовање и самопоуздање?

Осећате да вам је живот помало сиромашан, да не учествујете у стварима које вас превазилазе, не осећате се корисним и задовољним. Покрените се, укључите се у решавање виталних питања заједнице у којој живите, организујте се у правцу социјалне солидарности и опште користи, упркос свим препрекама и разочарењима поверујте у виши смисао од себичне свакодневице и почните из почетка. Живите за друге да би испунили себе. Не дозволите да материјално надвлада духовно, мрзовоља љубав, превара поверење, малодушност оптимизам, предаја веру. Постаните део покрета новог одушевљења за духовни и патриотски рад у своме народу, нове вере у боље сутра, нове наде да није све пропало и нове љубави према свему што вас окружује.

5.    Желите ли да будете богати, да волите и да будете вољени?

Заљубите се изнова у своју нацију, заволите и помозите поново ближње своје, крените на путовања по својој историји, вери и традицији, упознајте самог себе. Желиш ли да будеш богат, буди прво вредан, радан, истрајан, штедљив. Не буди нереалан, алав, нестрпљив, неморалан, нехуман. Буди скроман, поуздан, тачан, прецизан, одговоран: буди породичан и друштвен. Одгајите петоро деце, отворите породичну фирму, покрените локалну грађанску иницијативу, уредите свој крај, преузмите одговорност у личном и друштвеном животу. То је простор у коме ћете много тога заволети и бити вољени од својих предака и потомака. 

6.    Желите ли да ваш живот има смисла?

Искључите телевизор и ослободите се из стања хипнозе. Будите своји. Мислите својом главом. Поставите питање смисла живота. Не задовољавајте се малим циљевима, а будите задовољни малим стварима и успесима. Мењајте се, побољшавајте се, борите се против лоших навика, превазилазите себе свакодневно, постављајте ствари реално, радите напорно и много, верујте у успех, положите сву наду на Бога и не бојте се. Узмите неки узвишенији идеал, поставите друге у епицентар своје пажње, а не себе, будите ведри и позитивни, освајајте и браните сопствени смисао живота.

7.    Желите ли да народ коме припадате и држава у којој живите опстану и напредују?

Нико нам неће помоћи са стране. Ову борбу морамо да изнесемо сами. Победа није сигурна, али је у одсуству борбе пораз неминован. Немамо други народ и државу, ово је простор и време наше победе или пораза. Волимо свој народ, што са собом носи и националну одговорност да му помогнемо увек и на сваком месту када је угрожен. Волимо своју државу, али то подразумева грађанску лојалност и спремност да учествујемо у њеној одбрани и изградњи. Сада је у питању наш голи опстанак, који ако прво обезбедимо можемо да почнемо да разговарамо и о даљем напретку. У овом часу опстанак је наш напредак, а промена наше националне психологије је наша највећа промена на боље.


Ствари су веома једноставне

   Ово није ни психотерапија нити надрипсихологија. Ово је нова философија успеха српског народа који мора да промени свој психолошки идентитет ако жели да изнова побеђује себе и све животне неприлике. Да ли постоји политички програм који почива на оваквом погледу на ствари? Не постоји. Дакле, треба га написати и покушати организовано спровести у дело. Сад је време за то. Све друго су само нова самозаваравања, губљења времена и празне приче. Али је најтеже почети од себе, радити на себи и поправљати се, радити са другима у заједници на општу корист, и изнова поверовати да није све изгубљено, да је наша судбина у нашим рукама. Међутим, имамо ли другог избора?

 

Печат, 4. септембар 2009

[Драгана]

Удружени злочиначки подухват против Митрополита Амфилохија и СПЦ

Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 24. 09. 2009.

Последњих неколико дана Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски г. Амфилохије, заменик Његове Светости Патријарха Српског г. Павла, нашао се на медијском удару и постао предмет прогона „организованог злочиначког подухвата”, и то необичним поводом: због вербалног деликта исповедања своје вере.


Још једна од важних друштвених последица које је требало да произведе темпирана провокација звана Парада срама била је да покуша да прошири кривично-правно дејство Закона против дискриминације који је недавно усвојен у Скупштини Србије, уз противљење свих традиционалних верских заједница у Србији. Први корак у дугорочној стратегији деконструкције националног идентитета српског народа требало је да буде тзв. заштита од дискриминације сваког мањинског мишљења и стила живота у Србији, а други и суштински корак донело би тек кривично гоњење сваког супротног јавног начина мишљења, изражавања и живота од овог сада законски заштићеног и привилегованог. То у пракси значи да се промотерима идеологије хомосексуализма не само омогућава продор у српско друштво, већ им се пружа законска заштита од другачијег мишљења, које ће бити најстроже гоњено као говор мржње и дискриминације. То даље значи да неће ни бити права на другачије мишљење и да тако улазимо у зону нове дискриминације према традиционалним верским заједницама и свим другим грађанима који једноставно не симпатишу идеологију хомосексулизма као начин живота који би требало да препоруче и својој деци.

Необична ситуација: учење свих традиционалних верских заједница противи се идеологији хомосексуализма као нечему неприродном и беживотном, али неће више смети да буде јавно изражено јер вређа и угрожава ову идеологију. Чак шта више, постаће предмет кривичног одговарања за распиривање мржње и насиља према мањинским погледима на свет. Закључак је само један: традиционалне верске заједнице могу слободно или да се повуку у мишју друштвену рупу или да буду затворене. А уколико саме пристану на ово прво, онда боље да се саме и распусте јер су, ако не исповедају своју веру, изгубиле смисао свог постојања.

Позив на самоукидање Цркве

Основно питање које се поставило у вези са одржавањем геј параде у Београду када је Српска православна црква у питању јесте да ли Црква треба да има став или да се самоукине, тј. треба ли Црква да прећути своје учење по питању хомосексуализма, да се повуче из друштвеног живота и изгуби властити смисао постојања као заједница спасења у тачној одређеној и предатој јавној вери? Другим речима, да ли Црква у целини и хришћани појединачно данас уопште треба да исповедају своју веру или да се самокастрирају и одступе од сопственог мишљења по било ком актуелном друштвеном питању?


Ово питање се, наравно, није ни поставило код најодговорнијих Отаца Цркве. Својим недвосмислено израженим јавним ставом и Митрополит Амфилохије, заменик Његове Светости као председавајућег Светог Архијерејског Синода СПЦ, и Његово Преосвештенство Епископ Бачки г. Иринеј, као председник Информативне службе СПЦ, јасно су ставили до знања шта је учење Цркве и позвали се на Свето Писмо и Свете Оце као неприкосновени ауторитет на ову и сваку другу тему. Шта је требало друго да учине? Да забораве шта је учење Цркве? Да га промене за потребе подршке новим вредносним трендовима у нашем друштву? Да се изолују од јавности и преспавају духовну и моралну катаклизму која се одвија на улицама Београда?

Разуме да су исто тако јасно и недвосмислено наши духовни вођи указали и на недопустивост изражавања било какве мржње и насиља према било коме другом и другачијем, а у име овог учења Свете Цркве. Колико то није и не сме бити наш, јеванђељски метод односа са ближњима, толико није и не може бити нормално и да не исповедамо своју веру и правимо се као да се у нашем друштву не дешавају појаве које су у директној супротности са учењем СПЦркве и свих традиционалних верских заједница у Србији.

Сви ми смо на основу ове парадне провокације најпре требало да будемо осуђени на ћутање и прећуткивање, друштвену аутомаргинализацију и самоизолацију, потом нову дискриминацију и на крају кривично-правну одговорност за исповедање вере. Пошто се већ није десило да Црква изврши жељено самоукидање, онда се приступило плану Б и уследило је потпуно саморазоткривање крајњег и правог циља неодржаног парадирања: елиминације Цркве и комплетног традиционалног система вредности и заједница из друштвеног живота Србије.


Удружени подухват на делу

Наједанпут, покренута је читава стара и опробана медијска машинерија за оптуживање и пресуђивање пре суда: слободни мислиоци и угледни аналитичари, познате невладине организације, уважени професори и стручњаци за кривично-правна питања, представници власти и највећи медији нашли су се у удруженом подухвату да покажу и докажу да иза свеукупног насиља на београдским улицама и свих десничарских организација стоји Српска православна црква и Митрополит Амфилохије лично. Бошко Јакшић, Мирко Ђорђевић и Марко Караџић, Политика и Б92, Жене у црном, Комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији, реаговали су као један и јасно показали шта је био прави задатак парадирања идеологије хомосексулизма Србијом.

Увек медијима доступни и агилни портпарол Поворке срама, државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Марко Караџић, први се изјаснио да страхује да би иступ Митрополита Амфилохија додатно могао да подгреје већ узаврелу атмосферу у јавности која прати организацију тзв. Поворке поноса. Он, веома директно, подсећа све нас у том часу да ће било какво насиље током те манифестације бити третирано као кривично дело. Разуме се како ће тек да прођу инспиратори и они који подгревају насиље.

На ову портпаролову будност одмах се надовезао неуморни аналитичар Цркве Мирко Ђорђевић, за кога никада није утврђено одакле црпе своју стручност за црквена питања изузев ако није у питању лиценца коју му је издао Његова Свемоћност и Свеумилност Џорџ Сорош. Он, кога, како се изразио, Митрополит Амфилохије уопште није изненадио својим ставом (?!?!?!), досетио се да није искључено да ће се ултрадесничарске организације позивати и на Митрополитову изјаву. Као да је Митрополит обавезан шта ће рећи у зависности од благослова Марка Караџића, Мирка Ђорђевића и ултрадесничарских организација, а не Светога Предања Цркве. Какве то везе са Митрополитом има ко ће све покушати да се позива на његове изјаве, а да ради нешто своје и потпуно другачије или чак супротно од онога што га Црква саветује? Али то није важно: важно је што брже и ефикасније врх Цркве довести у везу са ултрадесничарским организацијама, од којих се очекивало да наседну на провокацију од стране идеолога хомосексуализма и крену да се физички обрачунавају са учесницима Поворке срама и Полицијом. А онда, у планираном хаосу и унапред упакованој медијској интерпретацији самог догађаја изнова наружити Србију и са нередима на београдским улицама директно повезати СПЦ као организатора.


На луцидно запажање дежурног аналитичара (понекад имам утисак да Мирко Ђорђевић станује у згради Б92 јер је свакодневно и брзопотезно одмах на услузи) спремно су се наставили организатори Поворке срама који су констатовали да СПЦ поређењем Поворке поноса са Содомом и Гомором (заиста необично и чудно поређење од стране Цркве!!!) охрабрују екстремисте који прете насиљем. Закључак: Цркви било најбоље да ћути и не оглашава се уопште, да се завуче у порте и пусти да се друштвени живот одвија својим постмодерним током.

Тај идеал ваљда и јесте једини смисао постојања одређених невладиних организација у Србији које су, као и увек, муњевито реаговале на Митрополитово саопштење (како се та Црква уопште усуђује да има своје мишљење и издаје саопштења; то у стара добра тоталитарна комунистичка времена није могло да се догоди, као да мрмљају себи у браду сво време): Проглашавајући ЛБГТ популацију изданцима Содоме и Гоморе он је индиректно, али недвосмислено оправдао планирано насиље, а делом чак позвао своје следбенике да учествују у вршењу насиља, оцењује се у Заједничком Штабу у сталном заседању Жена у црном, Комитета правника за људска права и Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Комплетну медијску подршку наведеној стратегији пружило је главно тајкунско-монополистичко медијско предузеће Б92, које се у међувремену претворило у специјално Идеолошко Тужилаштво и Суд. Читава оптужница, дакле, још неколико дана пре заказане Параде била је готова.


Забранити Цркву

Иако је провокативна парада отказана од стране организатора, од сценарија се ипак није одустало, напротив: нашло се нових инсинуација за припремљену тезу о инспираторима свеколиког насиља (које увек када осуђујемо, што је више него исправно, треба да упоредимо са знатно драстичнијим примерима широм Европе и света, ради поштења и пуне истине). Недостајало је још само да се појаве главни сведок и тужилац. И они су наравно брзо нађени у безличностима Бошка Јакшића, колумнисте дневног листа Политика, и Саше Гајина, светског правног стручњака који се тренутно налази на месту асистента на Правном факултету Унион.

Главни сведок се одмах огласио са квалификацијом дела: ултрадесничарске организације постале су извођачи озбиљних радова иза којих стоји – Црква. Како мантијама не приличи пушка, мада и таквих има, запаљивом реториком регрутују добровољце за крсташке ратове са секуларном државом. Владика Амфилохије је Поворку поноса поредио са Содомом и Гомором. Уместо да, колико ја разумем хришћанство, понуди да помогне „заблуделој деци”, његово преосвештенство само што не прети екскомуникацијом. Балканска православна инквизиција. Да нема Бошка Јакшића требало би га измислити, јер та врста генијалности да се једна писмена изјава једног Митрополита, заснована на исповедању сопствене вере и подршци ненасиљу, доведе у везу са Инквизицијом рађа се једино у главним колумнама најстаријег дневног листа на Балкану. Пошто је главни ауторитет пронађен и рекао своје, остало је само да правни саветник и будући тужилац на процесу против „тих мантија” изнесе потребну кривично-правну аргументацију, уз нагласак на недавно усвојене измене Кривичног закона: Поред десничарских организација, тужилац би могао да се позабави и саопштењем Српске православне цркве. Оцена да је Поворка поноса „Содома и Гомора” може да се подведе под одредбу „јавно излагање порузи”, док се формулација „дрво које плода не рађа сијече се и у огањ баца” може подвести под кривично дело „јавна претња активностима која спадају у кривична дела”. Нема шта, изузетан правни ум за кога би идеолози Француске буржоаске револуције, комесари Октобарске револуције и апаратчици Брозове Југославије све дали. Међутим, они га, на своју тешку жалост, нису имали, али га зато има Правни факултет Унион у Србији нашег доба.


Верујем и исповедам

Кад боље размислимо, по једној од стране великог правног стручњака напоменутих одредби Кривичног закона заправо би се могло судити организаторима Поворке срама, а то је област излагања јавној порузи. У овом случају јавној порузи изложене су традиционалне вредности српског народа и Србије, као и Богом благословени начин сексуалног живота, брака и породице. То и јесте била поента Поворке: чиста друштвена провокација и јавна поруга свих наших традиционалних веровања. Ако је у пакету са тим могуће понекога ухапсити, осудити, забранити и елиминисати са друштвене сцене, онда је успех максималан за прву годину. А следеће године прелазимо на праве теме: улазак наше пропаганде у вртиће и основне школе, озакоњење свих наших настраности и робија за све који би евентуално имали нешто против да кажу.

Наш одговор на све ове небулозне стратегије је само један: Словенија је увек била напреднија од Србије, па нека тако остане и убудуће. Ми једноставно желимо да останемо несавремени. И да само исповедамо своју веру и демократске вредности, следујући Врховни суд Калифорније који је, прегласавањем 6:1, оценио законским Предлог 8, уставни амандман који су становници ове америчке државе изгласали на референдуму 4. новембра прошле године, а који забрањује брачну заједницу особа истог пола.

Сматрамо да нема хришћанина у Србији, па и припадника друге традиционалне верске заједнице, који за крај не би могао да понови следећи манифест:

Верујем, Господе, и исповедам истине своје вере по свим догматским и светопредањским питањима, па тако и по питању идеологије хомосексуализма. Нити желим нити ми то моја вера дозвољава да на бази тог свог става било кога малтретирам, угрожавам или дискриминишем на било који начин, али сам обавезан да своју веру исповедим, своју децу васпитавам и заједницу уређујем како ми је предато у наследство. Макар ми због тога следовала кривична одговорност у Србији овог времена. Амин.


Аутор је секретар Управног одбора Српског сабора Двери.

Извори:

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?nav_id=382767&dd=22&mm=09&yyyy=2009

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?nav_id=381865&dd=17&mm=09&yyyy=2009

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Amfilohije-i-Elton-Dzon.lt.html

http://www.nspm.rs/hronika/po-novom-zakonu-gej-parovi-u-sloveniji-ce-moci-da-usvajaju-decu.html

http://www.nspm.rs/hronika/kalifornija-vrhovni-sud-podrzao-zabranu-gej-brakova.html