Мајор Милан Тепић и војник Стојадин Мирковић

[sablja]

Милан Тепић - Крајишки Милош Обилић (1957-1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица. "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко", говорио је мајор Милан Тепић.



Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Био је приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од усташа које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991.године, не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику, ресавском војводи Стевану Синђелићу. У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом.

http://www.srpskazemlja.com/vijest.php?id=307

[natalija]

Бог да му душу прости.
О томе се код нас не пише,не говори,прећуткује,не зна...
Једини циљ је спровести амерички крајњи циљ(колико год блесаво звучало) а то значи:
затрти све хероје,патриоте и сваки морални узор,кодекс и све што има везе са исправношћу и савести,како би се обезглављен и безличан народ лако довео у поданички статус.

То су радили Русима од 1917 године(када су мученички убили велике страдалника,Св.Царску породицу Романове) па све до доласка Путина на власт.

Ако се питате ко је био главни кувар,Енглеска на челу са Америком што не изненађује словенсе народе

[Сашењка]

Прави пример како се брани свој народ и животи оних који су му поверени-у овом случају животи војника којима је био старешина и храброст војника који је бранио своје другове и свог старешину.Дали су своје животе за  одбрану живота других  људи а нема већег чина пред Богом него дати живот свој за другог.И ко зна још колико има таквих примера-Бог зна. Несмемо дозволити да наши будући нараштаји не знају ништа о томе,јер ћемо онда изгубити сами себе, свој идентитет као народ.И не смемо дозволити да се слава ових великих људи икада помрачи.
Хвала им за њихово велико и храбро срце.Они су још један од разлога због којег сам поносна што сам Србкиња.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

[natalija]

Баш тако драга Сашењка.Потписујем све што си рекла.Вјечнаја Памјат!

[sablja]

Кад прођете Козарску Дубицу и упутите се према Костајници морате проћи кроз село Комленац. На први поглед у овом селу ништа не упада у очи, стотинак домаћинстава разбацаних уз пут као печурке. Али, ако којим случајем застанете у ово поткозарско село и приупитате било ког мештанина по чему је познат Комленац сви углас ће вам рећи: “По мајору Милану Тепићу првом хероју из Републике Српске и последњем одликованом хероју СФРЈ“. Њихов познати комшија мајор Милан Тепић је не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“ у селу Беденик надомак Бјеловара хрватским паравојним снагама 29. септембра 1991. године, минирао складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Тако се придружио свом давном сународнику ресавском војводи Стевану Синђелићу.

Са њим је тада погинуло и десетак војника који нису хтели да напусте свога мајора и преко 300 хрватских војника који су покушали на силу да заузму касарну. За свој подвиг мајор Тепић је постхумно одликован од СФРЈ, а званичници РС су назвали по њему орден за посебне заслуге у рату. Добио је своју улицу у Београду, Новом Саду, Бањалуци и многим другим градовима. Данас у породичној кући Тепића у Комленцу живи само мајка српског хероја - Милена Тепић. Нашу екипу на улазу у двориште имања Тепића ова 70–годишња старица је дочекала речима: Бог вам помогао дјецо! Сједите ту испред куће сада ћу ја доћи, поручила нам је бака Милена. Изнела је пред нас ракију и кафу и села за стол и почела причу о свом сину Милану.

- Тешко је бити мајка српског хероја. Нико неће ни да те погледа. Само те се сјете на годишњицу његове смрти и то је све. Локална власт у Дубици ми је чак одбила захтјев и за краткорочни кредит од 5.000 хиљада марака који су се додељивали породицама погинулих бораца. Мислила сам тим новцима да поправим кров на кући који ми прокишњава, али сам одбијена у општини. То све говори о томе колико се цени жртва мога сина. Али живот иде даље - каже мајка Милена.

Према речима баке Милене љубав према војсци Милан је повукао од ујака Гојка који је често свраћао и причао о својим ратним данима у партизаним и на Козари. Већ у детињству очаран причом ујака Милан је чврсто одлучио да буде војник.

- Био је изузетно интелигентан. Одличан ученик како у основној тако и у средњој школи. Волио је много да чита. Посебну руску литературу и све остале књиге које су се односиле на војску. Војну академију у Загребу је завршио врло лако и успешно и радио је у Пожеги и Вражадину, а онда је уследио Бјеловар – присећа се мајак Милена.

Два месеца пре несрећног догађаја последњи пут се чула са Миланом, питао је како му је породица и фамилија и како се држе она и отац Стево и онда више ни трага, ни гласа. Вест о смрти сина је чула на вестима што је било стравично.

- Када се све то издогађало сви смо били у неверици, а онда су нам његове колеге то и потврдиле. Уследила је сахрана односно подизање споменика, а ни дан данас немамо ни један Миланов остатак у гробу. Отац Стеван који је био веома везан за Милана никад се није помирио са његовом смрћу и просто је увенуо за њим. Неколико година након Миланове смрти, умро је и Стево, који га никада није могао прежалити – прича мајка Милена.

Сам Милан био је испред свога времена што се тиче војске. Видио је већ тада многе пропусте у ЈНА и најављивао рат који ће доћи. Али није могао да зна да ће у својој 34 години окончати живот, прича његова мајка.

- Био је карактеран и човек од речи. Волио је посебно животиње и у дубини душе био је веома осјећајан. Складиште које је дигао у ваздух је урадио због заклетве коју је дао војсци ЈНА и никада је не би погазио. Знам какав је био мој син – истиче мајка Милена.

На гробљу у Комленцу Милан Тепић има споменик, а крај њега је сахрањен његов отац Стево. Пут до гробља је лош, а и само гробље често буде неуредно, па након више апела мајке Милене неко се удостоји да дође и покоси траву и уреди место где почива први српски херој отаџбинског рата Милан Тепић. Како мајка хероја Тепића каже паре да се уради пут до гробља где почива српски херој су стигле из Београда пре неколико година али ни дан данас пут који води на гробље није асфалтиран. Када смо се растајали са мајком Миленом и одлазили из Комленца старица нас је испратила са сузама у очима и дрхтавим гласом поручила: Сретан пут децо и навратите кад год можете!

 СТАВ

Реч се једном даје

Милан Тепић је поред херојског дела за које је одликован остао упамћен и по својој оданости држави и војсци чију је заклетву положио.

- Један пут људи дају реч. Она остаје или се погази. Ја сам дао реч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко - говорио је мајор Милан Тепић.

 КОМЛЕНЦ

Посетио и Младић

Негде крајем 1992. године једно јутро око наше куће у Комленцу се појавило мноштво војника и међу њима генерал Ратко Младић, присећа се Милена.

- Пришао ми је пољубио ме и изјавио ми саучешће. Дошао сам да поздравим мајку српског хероја рекао ми је тада генерал Младић. Провео је неко време са мном и Стевом. Причали смо о Милану и тешким временима која су дошла. Генерал Младић је упијао сваку реч о Милану и само је уз уздах проговорио: “То је био војник” – прича мајка Милена.

[Борислав]

Читајући овај форум, тачније листајући теме у форуму "Историја, традиција и култура" наиђох на овај пост.

Тужно је свједочанство баке Милене, мајке покојног хероја да је се људи једино сјете на дан Миланове годишњице. На ову тему сам налетио на 3. страници наведеног форума и сматрам да је врло битна и да је треба поставити у издвојене теме на овом форуму. Јако мало људи зна за Милана и мислим да ће им на тај начин ова тема постати много кориснија, него ли да је траже по форуму...

Ово су странице историје које су исписане крвљу великих људи, које смо некако успјели заборавити... 

Нека им је вјечна слава и хвала!
Вјечнаја памјат!

[sablja]

Важније теме ће бити издвојене у следећој теми:
http://www.srpskazemlja.com/diskusije/index.php/topic,2230.0.html

Важно је да се никада не заборави жртва часних људи и хероја, попут мајора Милана Тепића, војника Стојадина Мирковића, војника Срђана Алексића и многих других Срба.